Опера – Луиђи Керубини: Фаниска

Керубини је у последњим деценијама XVIII века и почеком XIX века, био један од најпопуларнијих оперских композитора у Француској, чија је репутација превазилазила границе ове земље. Цењен због своје музичке ефикасности и атрактивне драматургије, 1805. године је добио позив да направи два нова дела за Дворску оперу у Бечу. Од предвиђених опера, Керубини је једино завршио оперу комик Фаниска, која је премијерно представљена бечкој публици у Кернтнертор театру 25. фебруара 1806. године у присуству цара Фрање II. Две недеље касније, Керубини се изненада вратио у Париз, вероватно из политичких разлога због нарастања тензија између Аустрије и Француске, односно због личног позива који му је упутио Наполеон.

Керубини се посебно истицао у специфичном типу комичне опере – такозваној "опери спаса" коју можемо описати као дело чија је тематика препуна тешкоћа, па чак и ужасних ситуација, али је краси срећан и тријумфалан крај. Ове опере карактеришу снажни динамични контрасти, емотивно повишена стања, туробна атмосфера која се смењује са тренуцима тријумфа и борбености, као и морално исправни и храби главни јунаци, којима се супроставља морално корумпирани антагониста.

Луиђи Керубини је још у револуционарно време, 1791. године написао оперу Лодоиска, која ће постати прототип за друге опере спаса, како у његовом опусу, тако и стваралаштву његових савременика. Занимљиво је напоменути да је и Лодоиска, попут Фаниске коју вечерас представљамо, смештена у Пољску и да главни јунци носе пољска имена, стереотипно осмишљена да се завршавају на ска и ски. У питању је била одређена егзотизација истока Европе, тог места "у сред ничега" из тачке гледишта тадашње Француске - место довољно удаљено да би се у њега могле сместити све оне емоције карактеристичне за пост-револуционарну реалност европског Запада. Са друге стране, можемо рећи и да је Фаниска једна врста "римејка" популарне Лодоиске, с тим да је сиже поједностављен, а акценат стављен на супружничку љубав и верност.

Либрето за Фаниску је написао познати бечки писац оперских предложака Јозеф Зонлајтнер, који се послужио мелодрамом популарног драматурга Рене-Шарла д Пиксерекура чији је назив био Тамнице Пољске из 1803. године. Опера је доживела велики успех на премијери и извођена је током неколико сезона: до 1810. имала је 64 представе, у више немачких градова, као и широм Аустријског царства. Такође, бележена су и извођења у Санкт Петербургу и Амстердаму, али је касније нестала са репертоара. Последње документовано извођење овог дела је уприлично у Франкфурту 1860. године пригодом обележавања једног века од Керубинијевог рођења.

Сам сиже се бави сукобом пољских магната у околини Сандомјежа, у којем Замоски отима супругу Расинског и потом их затвара у тамницу свог замка. С обзиром да се опера великим делом одвија у казамату, Керубини се одлучио да на музички иновативне начине прикаже атмосферу мрака и лагума. Овакве сцене познате под италијанским именом за подземље "sotterraneo", биле су изузетно популарне у операма пост-револуционарног периода, с краја XVIII и почетком XIX века. Већина њих дочарава негативне емоције протагониста – страх, ужас, бес, очајање и могуће их је повезати са друштвеном и културном имагинацијом револуционарних превирања и митологизацијом владавине терора. Занимљивост опере Фаниска лежи и у паралелама са Бетовеним Фиделијом, не само зато што је либрето за обе написао Јозеф Зонлајтнер, већ и због Керубинијевог, са музиколошког становишта, оправданог утицаја на Бетовенов вокални израз. Фаниска и Фиделио такође деле слични драмски сиже, релативно редак у опери, о снази супружничке љубави, верности и одрицања. Морални и морализаторски тон је сличан Бетовеновом и последица је етичке поларизације протагониста – супружници су приказани у најпозитивнијем светлу, а њихови поступци су неупитни и исправни. Са друге стране, тиранин Замоски је персонификација покварене, превртљиве и зле особе, као што је то и Пизаро у Бетовеновом Фиделију. Из данашње перспективе Керубинијеву Фаниску треба ревалоризовати као важног претечу Фиделија и као дело које својим квалитетима заслужује равноправно место уз Бетовенову једину довршену оперу.

Уредница Ксенија Стевановић