Музеј звука – Шансоне Жоскена де Преа

Као и у случају миса и мотета овог аутора, чија се тачна атрибуција и данас утврђује, његов световни опус је такође под лупом истраживача, те се број дела још увек тачно не зна. Изводи ових дела још су проблематичнији него када је реч о духовној музици. Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да су окосницу Жоскеновог световног опуса чиниле шансоне. Ова дела, композитор је, чини се, писао током читаве каријере, а најраније штампана дела потичу из Петручијевих збирки са почетка 16. века, мада је овај италијански штампар накнадно повукао нека од ових дела, јер је Жоскеново ауторство било упитно. Шансоне овог аутора објављене су и у антологији штампаној у Аугсбургу 1540. године, док је један од најпоузданијих извора Седма књига Тилмана Сузата, која је у потпуности посвећена стваралаштву Жоскена де Преа и у којој се налази преко двадесет остварења овог жанра. Ове збирке сведоче да је Де Пре био подједнако иновативан композитор у овој области, колико и на пољу миса, демонстрирајући патос и композициону виртуозност, која се може поредити са његовим каснијим мотетима. 

Стил шансона овог аутора се мењао током његове дугогодишње каријере, али је извесно да су наранија дела писана у стилу који се развио током 15. века на француском и бургундском двору, а који је свој врхунац доживео у радовима Беноа и Окегема. У овом углађеном дворском стилу акценат је био на елеганцији мелодијских линија и структури стихова, а мање на јасноћи декламације и ритмичком понављању. Де Пре, међутим, у својим делима обилато користи имитацију и ритмичко и мелодијско понављање, подвлачећи разлику франко-фламанске школе на северу у односу на ону активну на двору Луја XII. 

Као уметник који је током свог живота био активан у различитим европским музичким центрима, Де Пре је асимиловао и утицаје локалне световне музике, те се тако у његовом опусу појављују и италијанске фротоле, од којих је најпознатија Ел Грило (Цврчак), коју ћете чути и у вечерашњој емисији. И друга дела забележена на овом албуму, сведоче о његовој склоности да користи већ постојеће материјале као узоре за настанак дела, и то врло често популарну музику његовог времена. Сам начин коришћења овог материјала, са друге стране, веома је разноврстан - али оно што посебно изненађује јесте његова способност да најједноставније мелодије користи на комплексан и уметнички узоран начин. Један од поступака који је посебно волео био је канонско третирање четвророгласног слога, иако је често писао и дела за пет и шест гласова. Касније током каријере, био је склонији слободно компонованим делима, али је и у њима задржавао јасну ариткулацију као и повремену употребу имитације, чиме је поставио темеље стила на који ће се надовезати Адријан Виларт.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић