Уметност интерпретације

Ова уметница чије су интерпретације вођене снажним музичким инстинктом и које освајају сугестивношћу уметничког израза и ванстандардном техником, почела је да привлачи медјународну пажњу још деведестих година прошлог века. Рођена 1972. године, виолину је учила са Кристофером Попеном, а већ током школовања истакла се победама на Међународном такмичењу за виолинисте „Леполд Моцарт” у Аугсбургу 1987. године, као и на Конкурсу у граду Ровигу у Италији три године касније. Ови успеси представљали су, међутим, тек увод у тријумф који је Изабеле Фауст остварила на Паганинијевом такмичењу у Ђенови 1993. године. Захваљујући њему, ова виолинисткиња улази на светску музичку сцену на велика врата и започиње да концертира као солиста са најбољим оркестрима Европе, а од 1995. године и на америчком континенту. 

Поред извођења дела ранијих епоха на аутентичним инструментима, Изабеле Фауст се превасходно профилисала као интерпретатор дела романтичарске епохе, али и стваралаца двадесетог века, попут Албана Берга, Бохуслава Мартинуа, Оливијеа Месијана и других. Свој сада већ богати дискографски опус започела је да гради 1997. године, када је, у издању Хармоније мунди, промовисан њен дебитантски албум са делима Беле Бартока који је понео награду Греми за најбољи снимак младог извођача те године. До данас, начинила је више од тридесет албума углавном за исту дискографску кућу, као и за куће Це-Пе-О и И-Си-Ем. На овим албумима оставила је трајне звучне записе интерпретација значајних дела виолинске литературе, од Лудвига ван Бетовена до Андреа Жоливеа. Изабеле Фауст посвећена је и камерном музицирању у сарадњи са уметницима као што су Пјер-Лорaн Емар, Клеменс Хаген и Александер Мељников, а од 2004. године води и класу виолине на Универзитету за уметност у Берлину. 

Аутор текста: Стефан Цветковић
Уредница емисије: Ивана Неимаревић