Век хармонике – Франческо Ђезуалди

Франческа Ђезуалдија критичари препознају као једног од водећих италијанских хармоникаша укључених у развој савремене концертне хармонике. До сада је остварио преко стотину снимака оригиналних композиција које су настале након његове сарадње са ауторима као што су Маурицио Кагел, Софија Губајдулина, Тошио Хосокава, Матијас Пинчер, Волфганг Рим и други. Такође, радио је са водећим европским институтима који су посвећени проучавању и продукцији електронске музике. Поред савремене класичне хармонике, бави се и позоришним и пројектима камерне музике где се неретко исказује као аутор. Иако је савремена музика у фокусу Ђезуалдија, овај хармоникаш познат је и по транскрипцијама композиција Бахове ране музике, Фрескобалдија, Скарлатија и других мајстора барока. Од 2011. године делује као уметнички директор ансамбла у резиденцији фестивала ГАМО у Фиренци, а педагошку каријеру гради на Музичким конзерваторијумима у Напуљу и Фрозинонеу.

Према мишљењу критике, Ђезуалдијева искуства у театру и перцепија позоришне уметности несумљиво су неки од кључних момената за евокативну снагу којом интерпретира Фрескобалдијеву музику. Овакав став критичара не чуди, имајући у виду да је музички језик ренесансе у великој мери био метафора песничког дискурса, а како је и сам Фрескобалди написао у предговору за Прву књигу – Токата је инструментални еквивалент монолога у представи, те инструменталиста постаје глумац који мора све страсти и стања ума да саопшти слушаоцу. Франческо Ђезуалди својом интерпретацијом успоставља просторни и временски универзум у којем мири ограничења формалне строгости са слободом израза. Чембалиста Енрико Бијано, у програмској књижици која прати ово издање, написао је да као уметник који већ дуго изводи ренесансну и ранобарокну музику, сматра да је Ђезуалдијева интерпретација подстицајни и драгоцени извор нових идеја. 

Композиције Ђиролама Фрескобалдија које ћете вечерас слушати настале су у периоду од 1615. до 1627. године, у тренутку када је, након смрту Винченца I Гонзаге, некада богат живот у Мантови почео да замире. У том периоду Фрескобалди је кратко боравио у овом граду на северу Италије, где је био ангажован на двору, наслеђујући Монтевердија, да би касније отишао у Рим, где је наставио да објављује збирке композиција за оргуље, попут токата, ричеркара и канцона. Заједно са збирком Фјори музикали, ова дела чине врхунац Фрескобалдијевог стваралаштва.

Уредница емисије Марија Вуковић