Антологија српске музике

Славенски је рођен на данашњи дан – 11. маја 1896. године као Јосип Штолцер, у међимурском граду Чаковцу, који је у том периоду био под влашћу Аустроугарске. Посебну наклоност према традиционалној музици родног Међимурја, коју му је као детету изводила мајка, али и према фолклору Балкана, Славенски је гајио током читавог живота и из традиционалне музике је црпео свој јединствени уметнички израз.

У родном Чаковцу изучио је пекарски занат код свог оца, и ту завршио основну и средњу школу. Већ у детињству показивао је изузетне музичке способности које су му омогућиле да се, после првих поука добијених у Вараждину, 1913. упише на Конзерваторијум у Будимпешти, у класу Золтана Кодаја. У овом граду упознао се са преданим радом Беле Бартока на прикупљању и проучавању народних мелодија. Након избијања Првог светског рата, Славенски је прекинуо студије, да би их наставио 1920. и, упркос материјалним тешкоћама у којима се налазио, успешно их завршио у Прагу 1923. године, у класи Витјеслава Новака.

Када је 1918. створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, композитор је са великим одушевљењем прихватио идеје пансловенског покрета и почео да се потписује као Штолцер-Славенски, да би касније, 1932. презиме Славенски и формално озваничио. Оснивање заједничке државе јужнословенских народа имало је значајан утицај да у бројна дела која је писао још од студентских дана угради и своје југословенско име. Након студија у Прагу, Славенски је најпре радио као професор у Глазбеном заводу у Загребу, а септембра 1924. прихвата позив Јована Зорка, директора Музичке школе у Београду, где долази на место професора. Исте године Славенски на Фестивалу савремене музике у Донауешингену представља Први гудачки квартет који је примљен са великим успехом, а већ наредне, 1925, добија стипендију за усавршавање у Паризу, где је имао прилике да се упозна са музиком композитора француске „шесторке". Тада потписује и уговор са једном од најстаријих немачких издавачких кућа за музикалије Schott из Мајнца, која ће наредних година публиковати партитуре његових дела. Наиме, у периоду од 1926. до 1932. ова престижна кућа објавила је чак 12 инструменталних дела и 21 хорску композицију Славенског.

По повратку у Београд 1927. започиње најплоднији период композиторовог стваралаштва, а 1937. године Славенски добија стално запослење у Музичкој школи која данас носи његово име. Године 1945. постао је професор Музичке академије у Београду, на којој је остао све до своје смрти – 30. новембра 1955. У својој педагошкој каријери подстицао је и усмеравао стваралачке тежње својих ђака и студената, међу којима посебно место имају Љубица Марић, Лудмила Фрајт, Никола Петин, Божидар Трудић, Витомир Трифуновић, Милан Ристић и Рудолф Бручи.

Из богате биографије Славенског издвајамо и да је био један од активних чланова Међународног друштва за савремену музику, као и један од првих домаћих композитора који су писали филмску музику, о чему сведоче остварења из композиторове зреле стваралачке фазе, из 1933. и 1935. године: Песма црних брда или Фантом из Дурмитора – први дугометражни звучни играни филм у југословенској кинематографији, као и филм А живот тече даље. Године 1936. написао је и музику за Печалбаре, истоимени сценски комад Антона Панова, у којем је представљена љубав двоје младих, припадника различитих класа, Костантина и Симке.

У својим делима, истиче Властимир Перичић у студији „Музички ствараоци у Србији", Славенски користи народне мелодије, слободно их обрађује уз обилно коришћење смеле хармонске и колористичке инвенције. Са изузетном минуциозношћу приступа традиционалној музици, да границе између аутентичног фолклора и оригиналног стваралаштва потпуно ишчезавају. Како и сам наглашава: „Ја тражим подстрека у фолклору оних народа које цивилизација није искварила. Ту лежи она исконска емоција која ме инспирише", речи су Јосипа Славенског.

У тексту „Друштвени аспект извођења музике Јосипа Славенског", објављеном у зборнику Музиколошког института САНУ поводом 120. годишњице рођења композитора, Мирјана Живковић осветљава следеће: „Успеси композиција Јосипа Славенског у иностранству нису увек наилазили на одговарајући пријем у Београду. Његов музички авангардизам био је стран београдској концертној публици, што се може довести у везу са степеном музичког развоја ове средине у првој половини XX века, а посебно са њеном неспремношћу да прихвати нов однос према музичком фолклору, другачији од оног који је био тек успостављен у српској музичкој култури. Народне мелодије, уграђене у дела Славенског, добијају окружење које изненађује применом композиционих техника које су се у то време појавиле у европској уметничкој музици, као што су битоналност, слободан третман дисонанци у 'безобзирној' полифонији и друго... И у загребачкој средини се нерадо гледало на његову велику заинтересованост за фолклор, посебно широког балканског и, још даљег, источног подручја, а можда и на његову животну филозофију, по којој су сви људи, без обзира на порекло, веру или нацију, били једнако поштовани", речи су Мирјане Живковић.

Још од дела писаних у току студија, као и оних насталих у каснијим стваралачким фазама, Славенски је показао да се са правом убраја у ред европских композитора који пониру у најдубље фолклорне слојеве и проналазе у њима основе за стварање. Овакав фолклорни експресионизам су у својим композицијама представили Бела Барток и Игор Стравински.

Уредница Ирина Максимовић Шашић