Иван Крастев: Подводне стене ’нормалности’ – крај епохе имитације

Као и већина аутора поменутог зборника, Крастев указује на упадљиву асиметрију између почетних оптимистичких очекивања од „посткомунистичке транзиције" и данашњег песимизма у погледу њених резултата. У свом тексту он веру у коначну победу либералног капитализма која је карактерисала револуције из 1989. године суочава са чињеницом да су после три деценије у земљама Централне Европе које су дуго сматране узором успешне „посткомунистичке транзиције" настали системи „нелибералне демократије", а да је у већини држава бившег Совјетског Савеза обновљен политички ауторитаризам и учвршћен модел патримонијалне власти. Објашњавајући овај, са становишта либералног оптимизма неочекивани исход, Крастев се у овом раду ограничава на анализу ограничења саме идеје „имитације" западног либералног политичког и економског поретка на којој је почивала вера у могућност брзе посткомунистичке „транзиције". Јер, независно од постигнутих успеха у економском развоју, јаз између европског „Запада" и „Истока" је код становника посткомунистичких земаља подстицао осећања мање вредности и ресантимана који су политички артикулисани у оквиру популистичких покрета насталих у име одбране сопственог националног и културног „идентитета". Њихов отпор „имитирању Запада" појачан је радикалним демографским променама које су последица масовног одласка младих и образованих генерација које су неизвесну и дуготрајну борбу за друштвене промене у сопственим земљама замениле личном и породичном имиграцијом у „нормална друштва" Западне Европе. Разликујући нормативно и дескриптивно значење „нормалности", Крастев указује на напетости које настају између имитатора и узора који се имитира, те закључује да стратегија имитације либерално-демократских система у Источној и Централној Европи после првих успеха завршава, као и у случају друге генерације емиграната, побуном против процеса имитирања, и стицањем потребе за откривањем сопственог идентитета и формулисањем алтернативног пута друштвеног развоја. Имајућу разумевање за узроке окончања „епохе имитације", аутор сматра да је забрињавајуће то што је, по својој природи, реакција на ту епоху дубоко анти-либерална и бременита бројним опасностима - како по слободе и права индивидуа, тако и по могућност избијања нових међудржавних сукоба. 

Текст чита Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.