Стваралаштво Фердинанда Паера

Док су њихова сценска остварења била предмет разноврсних салонских адаптација, италијански оперски композитори на прелазу из 18. у 19. век и сами су се прикључивали продукцији музике за салон, пре свега разноврсним збиркама песама за један или више гласова. Реч је о музици која је пре свега била намењена певачима-дилетантима, типизиране мелодике и без већих техничких изазова, те једноставних хармонских уодношавања у дуетима. Стихови ових песама намењених приватној сфери, пре свега љубавне тематике, пружали су, пак, песницима више слободе и непосредности од оперских либрета.

Скоро две деценије старији од Паера, Николо Цингарели убрајао се међу водеће ауторе италијанске опере последње деценије 18. века, али важно место у његовом опусу заузима и вокална музика намењена концертном или салонском подијуму, која је била видно обликована успехом сентименталних салонских жанрова који су захватили Напуљ након Француске револуције. Цингарели се међу ауторима салонских песама издвајао по истанчаном књижевном укусу, који се огледао у интересовању за поезију Дантеа, Петрарке, Ариоста и Таса. Пример тога је и његово омузикаљење тридесет трећег певања епа Пакао из Дантеове Божанствене комедије, у форми циклуса песама за глас и клавир.

Већина Паерових клавирских и салонских инструменталних композиција потиче из периода када је боравио у Паризу, за време Наполеонове власти. У ову групу убраја се и збирка од три велике сонате за клавир и виолину и виолончело ад либитум. Чућете трећу сонату из ове збирке, у Ес-дуру, у извођењу пијанисте Андрее ди Ренца. Реч је о троставачном делу, са полонезом на месту завршног става, у којем комбинују развијена формална решења и инвентивна клавирска фактура са оперском и салонском мелодиозношћу.

Аутор емисије Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић