Читај ми!

Имагинарна едиција

Антонио Табуки: Два есеја о Фернанду Песои

У емисији Имагинарна едиција од 3. до 6. маја можете слушати „Два есеја о Фернанду Песои" које је написао Антонио Табуки, а изабрао и превео Алекса Голијанин. У емисијама које су на програму од понедељка до среде можете пратити текст „Шкриња пуна људи", док ћемо у четвртак прочитати есеј „Дисфорична бесконачност Бернарда Суареша".

Песник, есејиста, астролог и преводилац Фернандо Песоа (1888-1935) сматра се највећим песником португалске књижевности 20. века и једним од најзнаменитијих и најоригиналнијих писаца светске књижевности. Активно је учествовао у модернистичким токовима, објављујући поезију и књижевну критику и уређујући часописе. Интересовао се за окултизам и езотерију, а славу је стекао после смрти; заправо, највећи део његовог опуса штампан је постхумно. Иначе, већи део живота провео је у родном Лисабону, где је радио као чиновник, коресподент у трговачким пословима. Тај чиновнички живот, по речима самог песника, био је лажан: онај где нас на крају стрпају у неки сандук, а прави Песоин живот, односно његови животи, одвијали су се у сну, у поезији.

По речима Антониа Табукија: „Да бисмо објаснили Песоу и можда неутралисали немир који нам преноси, говоримо о његовим превирањима и траумама, емоционалном недостатку, Едиповом комплексу, потиснутој хомосексуалности. Можда је све то присутно, а можда ништа од тога - али није ствар у томе и није важно. Оно што је битно, како нам је сам рекао, јесте да је књижевност, као и свака уметност, признање да живот није довољан”. Наиме, Песоина поезија је препознатљива по томе што је пишући стихове створио читав низ алтернативних песничких личности, и писао читаве збирке поезије у њихово име, или тачније под њиховим именима. Те сложене псеудониме називао је хетеронимима и процењује се да их је створио више од осамдесет. Међу њима се посебно издвајају Алберто Каејро, Алваро де Кампуш, Рикардо Реиш. Песоа је свој тројици дао различите биографске податке, карактере, физиономију, а у посебним случајевима и смрт. 

Есеј Антониа Табукија Шкриња пуна људи први пут је објављен у Милану 1990. године, а Дисфорична бесконачност Бернарда Суареша у Палерму 1994. 

Превео с италијанског Алекса Голијанин
Читала Гордана Гачић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.



Коментари

Re: Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Steta
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Ко би свијету угодио
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Komentar
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи