Музичко путовање Француском и Италијом са Чарлсом Бернијем

Иако је пропутовао све важне музичке центре Италије, Бернијева глад за италијанском опером, чији је био велики љубитељ, није увек могла бити задовољена. Оперске продукције у италијанским позориштима, поготово озбиљне опере, нису постављане током читаве године, већ су по правилу биле везане за црквени календар и локалне династијске празнике. Први град у којем се обрео у јулу 1770. године, Торино, отпочињао је своју карневалску сезону озбиљне опере за краљев имендан, у јануару, и завршавао с почетком ускршњег поста, док је за комичну оперу био резервисан период од октобра до Божића. Више среће Берни је имао у Милану, где је озбиљна опера такође била резервисана за време карневала, али је имао прилику да чује комичну оперу Љубав занатлија, Флоријана Леополда Гасмана. Миланско војводство је током овог столећа био под хабзбуршком влашћу, те је Гасманов рад на продукцији био део његове службе при бечком царском двору. Штавише, писана на либрето Карла Голдонија, драма ђокозо Љубав занатлија своју премијеру имала је три године раније у бечком Бургтеатру.

Уколико Берни на свом путовању током месеца јула није имао среће са италијанским оперским календаром, ово су донекле могле да надокнаде такозване академије, односно полуприватна извођења инструменталне музике, али и одломака из оперског репертоара, која су била везана за богате домове и на које је редовно био позиван. Енглески писац посебно запажа да се на академијама у Италији сва музика изводи из рукописних нота, што је у супротности са праксом у Лондону која му је била позната, као и да као вокална солисткиња неретко наступа домаћица куће у којој се академија одржава. Иако је Јохан Кристијан Бах, познат и као „Милански Бах", напустио овај италијански град отишавши 1762. године у Лондон, Берни сведочи да су његове симфоније и даље биле редовни део репертоара академија у Милану.

Централна личност музичког живота у Милану коју је Берни сусрео био је Ђовани Батиста Самартини, чијим извођењима вокално-инструменталне музике је присуствовао, те са којим се и лично упознао, на препоруку Феличеа Ђардинија, италијанског композитора активног у Лондону. Берни је у свом путопису представио седамдесетогодишњег Самартинија као плодног композитора, иза кога стоји небројено опуса црквене музике, али чија инспирација упркос томе не јењава. Посебно је истакао оригиналност Самартинијевих инструменталних ставова, као „пуне духа и ватре", док је критиковао Самартинијеву склоност да своја дела засити ставовима изразито брзог темпа, што према Бернијевом мишљењу може изморити како извођаче, тако и публику.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић