Жил Масне: Таида

Главне улоге тумачили су Никол Шевалије као Таида, Јозеф Вагнер као монах Атанаел, Роберо Сака као Никија, Каролина Липо као Кробила, Софиа Виник као Миртала и мати Албина. Хором Арнолд Шенберг и Симфонијским оркестром аустријског радија ОРФ дириговао је Лио Хусеин.

Таида, лирска комедија у три чина и седам сцена премијерно је изведена у париској Опери Гарније 16. марта 1894. године. Масне је своју осамнаесту оперу написао на либрето Луја Галеа који је користио мотиве истоименог романа Анатола Франса. У основи заплета налази се легенда о куртизани која је постала светица по имену Таида – Таиса и коју је негде у десетом веку записала немачка монахиња Розвита. Историја бележи и хетеру Таиду из Атине које је живела у време Александра Македонског, тако да је највероватније ова легенда настала спајањем историјске личности и предања о испосничким монашким заједницама раних хришћана на простору Египта. О самој светици Преподобној Таиси – како је познатија у црквеним круговима – се мало зна, осим да је уз Свету Пелагију покровитељка проституки и да је, како то животопис каже, била чувена куртизана коју је Свети Пафнутије превео у хришћанство, и која је потом је три године испаштала грехе у пустињском испосништву, преминувши очишћене душе. Француски превод Розвитиног текста инспирисао је Анатола Франса да напише роман у којем је оштро критиковао клерикализам и религијски догамтизам, уз употребу ироније и волтеровске сатире, што је изазвало осуду црквених кругова. Франс је испрва био незадовољан квалитетом либрета, јер се у њему изгубила сва рафинирана иронија која иначе краси овог писца, али када је видео завршену оперу похвалио је Маснеову реализацију. Напоменимо да је Галеов либрето био један од првих примера оперског предлошка без риме, у стилу песме у прози, на француском језику.

Адаптација анти-клерикалног романа Анатола Франса се савршено уклопила у Маснеово оперско стваралаштво, које је фокусирано на самовољне и морално комплексне женске ликове. Масне је дао не само успешну психолошку карактеризацију Таиде, већ је и Атанаелу дао дубину која му недостаје у роману. Уз помоћ музике можемо спознати немир који краси овог протагонисту, као и његов деструктивни фанатизам. Током целе опере Масне му поверава озбиљни, псеудо-религизиони тон, чијом важношћу Атанаел маскира своја конфликтна унутрашња стања.

Насловну улогу Масне је написао за америчку певачицу Сибил Сандерсон, коју је посебно ценио као Манон, и за коју је створио и ролу Есклармонде. Но, и поред тога што је дело изазвало сензацију и што је Сандерсонова, како се то наводи, случајно, на премијери показала и више него што треба у пределу деколтеа, Таида се није одржала на репертоару. Изведена је још само четрнаест пута, пре него што се Сибил Сандерсон повукла из јавног и оперског живота. Масне је стога 1897. године направио ревизију партитуре, пре свега се фокусирајући на измене балетских нумера. У овом облику изведена је наредне године, уз већи успех. Но, тек је 1903. године, славна Лина Кавалијери успела да својим извођењем, на италијанској премијери, одушеви публику, што је поновила и у Паризу 1907. године уздижући, на тај начин, Таиду у ранг репертоарских дела.

Уредница Ксенија Стевановић