Мајстори барока

Шицово дело Седам Христових речи на крсту и Букстехудеова композиција Membra Jesu Nostri сведоче о томе да је у протестантским земљама, током XVII века, Христово страдање у корупусу духовне музике обрађивано са већом уздржаношћу и везаношћу за наративни контекст, у жељи да се избегне свака непотребна драматизација ове теме и да се акценат стави на индиректну, метафоричну димензију догађаја о којима сведоче четири Јеванђеља. 

Најзначајнији и први велики стваралац немачког раног барока, Шиц је своје музичко образовање усавршио у Венецији код Ђованија Габријелија, упознајући се са фасцинантном вишехорском техником венецијанске школе. По повратку у Немачку, добија престижно место капелмајстора на двору саксонског електора у Дрездену. Међутим, Тридесетогодишњи рат је довео до драстичног смањивања броја музичара, чланова капеле, посебно у декади између 1630. и 1640. године, када је долазило и до потпуног прекида рада. Тек је после потписивања мира између Саксоније и Шведске 1645. године поново заживела активност дрезденске дворске капеле, те из овог периода датира и настанак Седам Христових речи на крсту. Текстуални предложак је обликован још у Средњем веку и састоји се из компилације последњих речи које је Христ изговорио на брду Голготи, како нам то преносе четворица Јеванђелиста. Избор броја седам није случајан, пошто у хришћанској традицији он означава јединство и довршеност, с обзиром на то да је, према Библији, Бог у седам дана створио свет и све у њему. Седам Христових речи на Крсту стилски можемо сагледати као дело које у себи спаја протестанску традицију оличену у коралима и иновације проистекле из италијанске монодијске праксе. Формално гледано овај циклус је обликован изузетно симетрично и драматуршки линеарно – започиње Интроитусом и завршава се Конклузиjом, написаним у облику петогласног мотета а капела, за које су везане две инструменталне синфоније такође у пет гласова. Централни став је управо Седам Христових речи на крсту изведен кроз експресивни, речитативни, третман текста, чиме настаје уздржан и сведен, а опет музички експресиван приказ Христовог страдања. 

Циклус кантата Membra Jesu Nostri настао је 1680. године када се Дитрих Букстехуде, налазио на месту оргуљаша Маријине цркве у Либеку, једне од најважнијих позиција у домену црквене музике у Северној Немачкој. Membra Jesu Nostri је духовна пасијска медитација о деловима Христовог тела распетог на крсту. Састоји се из седам концертантних кантата које све имају инструменталну сонату на месту увода, за којима следи алтернација хорских нумера и солистичких строфичних арија испресецаних риторнелима. Основни мистични текст који обједињује све делове овог циклуса изведен је из средњовековне химне Salve mundi salutare чији је аутор вероватно песник и монах из XIII века Арнулф из Левена. Ова поетска контемплација прати постепено дизање погледа верника на измучено, распето Христово тело – од стопала, колена, руку, бедара, груди, све до срца и лица, док се на музичком плану крећемо се од це мола, ес мола и ге мола, преко тоналитета везаних за крст – де мола, а мола и е мола – назад на почетни це мол. Букстехуде ствара прозрачну и јасну партитуру, рафинираног мелодијског третмана, која у себи носи одјеке римског барока оличеног у стварaлаштву Ђузепа Перанде и Винченза Албричија који су били заменици Хајнриха Шица у Дрездену. У сваком погледу Membra Jesu Nostri је ремек дело и како у погледу Букстехудеовог опуса, тако и корпуса немачког барока, које плени својом истовремено нежном, дубоко проживљеном, а опет објективном музичком сликом Христовог страдања.

Уредница Ксенија Стевановић