Опера – Симон Мајер: Телемах

Ово дело је премијерно изведено 1797. године у театру Ла Фениче, у доба када је Венеција била под окупацијом Наполеонове војске. У том погледу, користећи либрето Антонија Симеонеа Зографија, Мајер је направио смели спој италијанске опере серије са елементима француске опере – плесним интерлудијумима и значајним хорским сценама. Сам сиже се ослања на дидактички роман Наставак четврте књиге Хомерове Одисеје или Авантуре, Одисејевог сина Телемаха Франсоаа Фенелона из 1699. године који је изазвао велику буру у доба када се појавио, као критика апсолутизма Луја XIV, али је широм Европе извршио велики утицај промовишући благог, правичног и разумног владара који не злоупотребљава своју моћ. У том раном примеру духа просветитељства – споју политичности, моралности и сентименталности – Фенелонов Телемах је заокупио машту бројних уметника XVIII и прве половине XIX века попут сликара Ангелике Кауфман и Жан-Луја Давида све до оперских стваралаца који су се посебно фокусирали на епизоду Телемаховог боравка на острву бесмртне нимфе Калипсо. Треба напоменути да је најпознатију оперу са овим сижеом написао Кристоф Вилибалд Глук поводом венчања будућег аустријског цара Јозефа II, 1765. године.

То што је тематика Телемаха била блиска француској култури је сигурно допринело да се Мајер одлучи да напише ову оперу за Венецију, која је била у том тренутку под Наполеоновим протекторатом. Због тога је избор за либретисту пао на падованског адвоката Антонија Симеонеа Зографија који је писао пригодне кантате за "демократска позоришта" тадашње "револуционарне" Венеције. Мајер је своју оперу фокусирао на тему војне части и патриотизма, додајући ефектне сцене олује, бродолома и лова по којима је био познат. Током карневалске сезоне 1797. године његово дело чији је пун назив Телемах на Калипсином острву се давао у театру Ла Фениче готово сваког дана у периоду од 11. јануара до 9. фебруара, иако касније ово дело није остало на репертоару и пало је у заборав. Из данашње перспективе можемо приметити недостатак драмске кохезије целокупне опере, коју надомешћују Мајеров изузетни мелодијски нерв, колоритна и раскошна употреба оркестра којој се и Росини дивио, као и иновативна завршница у којој присуствујемо Калипсином узаврелом монологу, који донекле антиципира сцене лудила популарне у белкантно епохи, али ослањајући се на музички вокабулар класицизма.

Кратак садржај опере: Бродолом доводи Телемаха и његовог тутора Ментора на острво нимфе Калипсо, која још увек тугује због тога што ју је напустио Одисеј, иначе Телемахов отац. Препознавши ко је младић пред њом, Калипсо у мешавини жеље за осветом и покушаја да још једном доживи љубав, покушава да заведе младића како би остао на острву. Но, томе се супроставља Ментор који свог штићеника усмерава на пут разума, части и јунаштва. Истовремено сам Телемах се заљубљује у великодушну нимфу Еухариду, као и она у њега што додатно разљућује Калипсо. На крају опере, Телемах и Ментор успевају да побегну са острва бацајући се са литице у море, а Калипсо остаје сама да проклиње своју судбину и осећање да је заувек одбачена.

Уредница Ксенија Стевановић