Музеј звука – Дела Мајкла Иста

Овај уметник је био аутор седам штампаних збирки дела за виоле и гласове, што га је чинило једним од највише објављиваних композитора свог доба. Рођен око 1580. године , као нећак издавача Томаса Иста, студирао је музику на Кембриџу, а 1601. један његов мадригал је укључен у збирку Тријумфи Оријане Томаса Морлија посвећену краљици Елизабети I. Након завшених студија, Мајкл Ист је постао хориста у катедрали у Илију, да би од 1618. године добио место хоровође у Катедрали у Личфилду. Претпоставља се да је на овој позицији остао све до 1644. године када је током енглеског грађанског рата музика престала да се користи током црквених служби, а да је умро четири године касније.

Необично је што је тако пуно дела Мајкла Иста било штампано још за живота аутора, имајући у виду то да је у питању био композитор који је био везан за провинцијску катедралу, а не за значајне уметничке или политичке центре моћи. Ипак, ова дела упркос својој релативно малој уметничкој вредности, представљају драгоцено сведочанство о промени музичког укуса у Енглеској 17. века. Прве две збирке, објављене су у доба највеће популарности мадригала и показују јасан утицај ове италијанске форме. Наредна два издања фокусирана су на песме и химне које изводе солисти често у пратњи консорта виола, те се претпоставља да су настала у време када је Ист био ангажован у Илију, где је постојала богата традиција свирања на овим гудачким инструментима. Наредна збирка је у потпуности посвећена делима за виоле, и у њој се налази двадесет трогласних комада за консорт виола. Шеста збирка обухвата дела духовне музике, док су у последњој поново заступљене инструменталне композиције.

Данашњи истраживачи Иста виде као веома плодног, али не и оригиналног аутора. Он је пратио актуелне стилове, али их није даље разрађивао нити им пружао лични печат. Такође, утврдили су да Ист није "позајмљивао" само текстуалне предлошке, већ и да је цитирао читаве музичке фразе или заснивао своја дела на већ постојећим моделима. Његов стил се развијао у време када је владала мода италијанских мадригала, те је он оберучке прихватио овај идиом. Док се највећи део његовог опуса може стога сматрати деривативним, данашњи музиколози, као и неки Истови савременици истичу квалитет његових петогласних композиција за консорт виола из треће збирке, од којих ћете неке чути и у вечерашњој емисији.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић