Данте и музика

Рад на Комедији Данте је започео око 1307. и завршио га је непосредно пред смрт 1321. године. Сматра се једним од најзначајнијих књижевних достигнућа на италијанском језику, а истовремено и једним од највећих остварења у целокупној светској литератури. Касније ће Ђовани Бокачо овом делу придодати епитет божанстевна, и у том облику ће остати позната до данашњих дана. Овај наративни спев сумира целокупно Дантеово искуство у његовим политичким, теоријским и филозофским стремљењима и подељено је у три дела : Пакао, Чистилиште и Рај. Формална структура се заснива на комплексним нумеричким симетријама везаним за број три – од тридесет три певања до саме строфе од три стиха, такозване терцине. Наравно број три у хришћанској теологији има посебно значење, указујући на свето тројство као на врухунски принцип стварања и постојања. Дантеово путовање кроз Пакао, преко Чистилишта до Раја је иствремено изузетно једноставно и линеарно, а опет екстремно сложено. Он успева да споји многоструке приче, алегоријске наративе, да уведе предсказања, освртања на прошлост, учене дигресије, теоријска разматрања у готово непрекинутом ланцу метафора и алузија у којима се у потпуности прожимају историја и митолошка фикција. С обзиром на то да се ради о једном од највећих поетских достигнућа у историји човечанства, интересантно је напоменути да музичари нису радо посезали за Дантеовим стиховима као извором своје уметности, могуће и због одређеног пијетета који су неговали спрам идеалне поетско-муизчке хармоније Дантеове поезије. Тек је XIX век донео промену у односу музике спрам Божанствене комедије, када је наративно богатство овог дела 'узбуркало' машту романтичарских композитора који су у домену програмске симфонијске музике и опере почели да дају своја виђења одређених делова овог спева, односно своја тумачења самог Дантеовог живота, његове љубави према Беатриче и трансцедентне природе уздизања песника од пакла од раја.

Франц Лист се са Божанственом комедијом сусрео у Паризу, а затим је, током путовања у Италију тридесетих година 19. века искористио прилику да подробније проучи Дантеову и Петраркину поезију. Убрзо након тога, Лист је написао прве скице за клавирско дело инспирисано Божанственом комедијом – Данте сонату, коју је завршио тек 1849. године, кренувши да у међувремену записује идеје за истоимену симфонију.

Композиторова иницијална намера била је да напише дело инспирисано серијом илустрација Дантеовог спева немачког сликара Ђованија Бонавентуре Ђенелија, са идејом да се поменути цртежи пројектују на платну током извођења симфоније, но од ове замисли је брзо одустао. На премијери 1857. године дело је наишло на негативан пријем код публике и тадашње критике, првенствено због изузетног лошег извођења, те је Лист две године касније реаранжирао ову симфонију за два клавира. У односу на једноставачну клавирску сонату, симфонија је била замишљена у неколико ставова - тачније три, у односу на постојеће делове самог поетског предлошка: Пакао, Чистилиште и Рај. Вагнер, са којим се Лист консултовао током рада на овом делу, саветовао га је да избаци став Рај, сматрајући да није ни у људској могућности да замисли нити у музици да дочара царство небеско. Тако се у коначној верзији налази двоставачна симфонија са Магнификатом на крају, који се без паузе надовезује на Чистилиште, и у којем се појављују дечји односно женски гласови. Улога Магнификата није била да дочара рајске радости, али је дала могућност за стварање личних импресија рајског света.

Иначе, Лист је током живота размењивао писма са италијанским композитором Ђованијем Пачинијем, а контакт међу њима је омогућила Листова ученица и Пачинијева нећака - Марија Ђули. Пачини је тако Листу послао управо партитуру своје Данте симфоније, коју је компоновао поводом прославе 600 година од рођења Дантеа Алигијерија која је приређена у Фиренци 1865. године. Дело је премијерно изведено на вечерњем свечаном концерту, уз пригодне композиције Доницетија, Мабелинија и Магацарија, које сведоче да је у том тренутку, тек неколико година пре Уједињења Италије, Данте добио улогу симбола италијанске нације и културе.

На крају емисије чућете први део симфонијске поеме Данте Енрикеа Гранадоса, премијерно изведену 1908. године. Гранадос је за потребе овог дела, искористио две епизоде из Божанствене комедије, премда је често истицао да му је оригинална инспирација било ставаралаштво енглеског песника и сликара - и предводника прерафаелита Дантеа Габријела Росетија. Гранадос, наиме, није желео да само прикаже причу из Божанствене комедије, већ и да представи своје личне импресије о животу и самом делу. Премда је Гранадос иницијално имао идеју да компонује четири става, само су прва два става остала завршена: Данте и Вергилије и Паоло и Франческа. Импозантном оркестрацијом композитор је направио дистинкцију од остварења заснованих на мотивима из шпанске музике, стварајући дело у којем су јасни утицаји Сезара Франка, Габријела Фореа и нарочито Рихарда Вагнера, првенствено због честе употребе хроматике.

Уреднице емисије Јелена Дамјановић и Ксенија Стевановић