Музеј звука – Петсто година од смрти Жоскена де Преа

У историји музике било је мало композитора који су као Жоскен де Пре уживали тако велики углед и неподељено уважавање генерација које су дошле после њега. Он је сматран за највећег иноватора ренесансне епохе, чији је израз био тако свеж, а музички језик тако богат, да су стотине аутора своја дела заснивали на Жоскеновим радовима. Ширењу Жоскеновог стила свакако је допринело и откриће штампе, које се одиграло управо у тренутку када је овај млади композитор ступио на музичку сцену. Издавач Петручи је тако своје четири антологије мотета започео управо са композицијама овог аутора, а 1502. године објавио је и Жоскенове мисе, као прву збирку композиција посвећену делима само једног композитора.

Док је са једне стране његова слава била непомућена у столећима које ће уследити, подаци о његовим раним годинама нису довољно познати. Претпоставља се да је рођен између 1450. и 1455. године у Еноу, данас белгијској провинцији на граници са Француском која је припадала моћном Бургундском војводству. Први, додуше непоуздани подаци, сугеришу да је око 1460. године, почео као дечак да пева у хору цркве Сен Квентен, заједно са будућим, такође значајним композитором Жаном Мутоном. Иако не постоје докази за такве тврдње, претпоставља се да му је у овом периоду један од учитеља контрапункта био Јоханес Окегем, кога ће Де Пре изузетно ценити током читавог живота. Први поуздани подаци о овом композитору потичу тек из 1477. годне, када је постао певач у капели Војводе од Анжуа, у Екс-ан-Провансу. Не зна се колико је дуго остао у служби овог велможе, али је највероватније након његове смрти 1480. године прешао у Париз, заједно са осталим члановима капеле. Наредне године су такође недовољно документоване, те се појављују наводи да је био у Милану, у служби породице Сфорца, али исто тако и да боравио у Ферари, па чак и на угарском двору. Мирнији период у животу Жоскена де Преа уследио је између 1489. и 1495. године када је био члан Папске капеле, најпре под Иноћентијем VIII, а потом и под Александром VI, чувеним папом Борџијом. Из овог периода највероватније потиче и графит, односно урезано име „ЖоскинЈ” које је 1998. године откривено на зиду Сикстинске капеле – једини сачуван потпис овог аутора, који представља истовремено и неочекивани артефакт из давне епохе, али и сведочанство својеврсног „вандализма” смелог и самоувереног аутора. У последњим годинама 15. века, Де Пре је напустио Рим, одлазећи најпре поново у Милано, да би се убрзо упутио у Француску. Значајна година у његовом животу била је 1503. када је ступио у службу Војводе од Фераре, поставши део једне од најимпресивнијих музичких капела тог доба, у којој су били и Јакоб Обрехт, Антоан Бримел, Јоханес Мартини и Хајнрих Исак. Наиме, Војвода Ерколе I је био велики покровитељ уметности и настојао је да од свог војводства начини један од највећих музичких центара тог доба. Лично се залагао да најбољи певачи ступе у његову службу, те је чак преговарао и са папом да му препусти један број својих најбољих солиста. Жоскен де Пре ће, међутим, у Ферари провести само годину дана, јер ће због епидемије куге отићи у Француску, у Конде-сир-Леско где ће остати све до своје смрти, 1521. године. 

Музички, Жоскен де Пре представља најзначајнију фигуру франко-фламанске школе, чија су непресушна инвенција и продубљена експресивност оставили дубок траг у историји музике. Атрибуција његових дела донекле је проблематична, јер су му због угледа и престижа, након смрти приписивана многа дела, до те мере да је један савременик прокоментарисао „да од кад је умро, Жоскен објављује више дела него кад је био жив”. Ипак, са сигурношћу се може овом аутору приписати двадесетак миса и фрагмената миса, написаних у тада најпопуларнијим техникама као што су кантус-фирмус мисе, мисе-пародије, канонске мисе или мисе-парафразе, те на десетине мотета и шансона. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић