Ђузепе Верди: Травијата

Критика истиче посебно музичку интелигенцију Бенжамена Бернајма, који је овом приликом приказао сву лирску мужевност Алфреда, прилагођавајући се својој партнерки - импозантној Рејчел Вилис-Серенсен, коју је музичка штампа октактерисала као певачицу „обдарену једним од најимпресивнијих гласова данашњег оперског света, који плени својом бојом, мраморном лепотом и снажном вокалном пројекцијом”.

Сама опера је изведена испрва у Великом театру у Бордоу, али је потом због пандемијских мера пребачена у Аудиторијум у овом граду како би оркестар, али и публика, имали још више простора. У сваком случају, овај запис сведочи о једној одличној оперској кући из централне Француске, која често остаје у запећку много познатије Париске опере Бастиља, тако да имамо изузетну прилику да слушаоце Трећег програма упознамо са овом кућом путем снимка који смо добили посредством размене чланица Еурорадија.

Сиже Травијате базиран је на роману Дама с камелијама Александра Диме сина, а опера је премијерно изведена 1853. године у театру Ла Фениче у Венецији, када је доживела фијаско. Разлоге за неуспех, пре свега, треба тражити у лошој певачкој подели, а тек делимично, за то доба, у скандалозном садржају, реалистичном заплету и костимима. Само годину дана касније, такође у венецијанском позоришту Сан Бенедето, публика и критика једнодушно су прихватиле ово дело чија атрактивност не јењава ни данас.

Композиторово мајсторство се пре свега огледа у музичком обликовању главног женског лика чије се психолошке мене одражавају и у промени њеног вокалног израза – од колоратурних, екстровертних пасажа из првог чина до лирских, готово 'етеричних' деоница у трећем чину. Виолетину животну и љубавну трагедију Верди је приказао са пуно саосећања и поштовања, позивајући слушаоце да се поистовете са овим ликом и да разумеју суровост и лицемерство грађанског друштвеног поретка који је слама.

Уредница Ксенија Стевановић