Џон Гарт и концерт у Енглеској

Као сведочанство трансформације енглеског музичког укуса, од хендловског барокног манира до галантног стила, може послужити инструментални опус Џона Стенлија, композитора и оргуљаша који је био активан у Лондону. Рођен 1712. године, Стенли је услед несреће која се десила када је имао две године остао слеп до краја живота. Иако је као дете музику почео да учи без професионалних амбиција, Стенли је зачуђујуће брзо напредовао и већ са дванаест година изабран је за оргуљаша у једној од англиканских цркви у Лондону, 1729. постао је најмлађи полазник који је завршио студије музике на Универзитету у Оксфорду, а у двадесетим годинама живота био је водећи виртуоз на оргуљама у енглеској престоници. Шест концерата за гудаче у седам деоница које је објавио 1742. године као опус 2 одликују се утицајима Корелија и Хендла, иначе Стенлијевог личног пријатеља. Ова дела су била веома популарна те су више пута штампана у различитим аранжманима. 

Збирка концерта за виолончело коју је Џон Гарт 1760. године објавио и посветио војводи од Јорка била је прва своје врсте у Енглеској и сачињена је од дела које је композитор компоновао и изводио у претходној деценији, наступајући као виртуоз на виолончелу. Реч је о наступима, поглавито у Дараму, о којима из штампе тог доба сазнајемо да су наилазили на одобравање како публике тако и критичара. У самој збирци препознајемо значајне промене у енглеском музичком укусу, који је средином 18. века иза себе оставио познобарокни идиом Корелија и Ђеминијанија и пригрлио Јохана Кристијана Баха као лондонског весника класицизма. Гарт се у компоновању ових троставачних концерата служи смењивањем риторенела и кончертина као основним градивним поступком, али форма показује и утицај дводелног сонатног облика и јасан поступак репризе двају тематских материјала у брзим ставовима.

Поучени великом популарношћу коју је Георг Фридрих Хендл уживао у Лондону, бројни немачки композитори који су писали у италијанском стилу потражили су своје место у енглеској престоници. Међу њима био је и Карл Фридрих Абел, који је 1759. године напустио своје намештење на Дрезденском двору како би покренуо серију претплатних концерата у Лондону. Годину дана касније Абелу је одобрено да покрене сопствену издавачку кућу за музикалије, а 1764. започео је блиску сарадњу са Јоханом Кристијаном Бахом и постао један од музичара у служби енглеске краљице Шарлоте. 

Аутор: Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић