Опера – Саверио Меркаданте: Два Фигара

Лик Фигара је један од најинспиративнијих у историји опере с краја XVIII и прве половине XИX века, ако узмемо у озбир да су му посвећена чак два ремек-дела – Моцартова Фигарова женидба и Росинијев Севиљски берберин. Обе опере се базирају на комадима Пјер-Огистена Карона де Бомаршеа, тако да је на неки начин за оперске ентузијасте увек постојало отворено питање када ће неко створити наставак ове приче о односима два пара – слугу Фигара и Сузане са једне стране и грофице и грофа Алмавиве са друге. Сам Бомарше је написао трећи део триологије о домаћинству грофа Алмавиве под именом Мајка је крива који ипак, и поред покушаја неколико композитора, није добио своје дефинитивно оперско решење. Међутим, три године после премијере комада Мајка је крива, 1795. француски драматичар и глумац Оноре-Антоан Ришо Мартели је написао свој наставак Фигарових догодовштина под именом Два Фигара. Либрето је по овом предлошку написао славни Феличе Романи и њега су између 1820. и 1839. године искористила чак петорица композитора, можда у нади да ће написати дело у рангу Севиљског берберина и Фигарове жендибе. Међу њима је био и Саверио Меркаданте који је своју буфо оперу довршио 1826. године док се налазио на челу Италијанског театра у Мадриду, али је због сукоба са цензорима због либералног садржаја, постављена тек 1835. у Принчевском театру у шпанској престоници. Потом је пала у заборав све док је 2009. године у Мадриду није открио италијански музиколог Паоло Кашо, да би две године касније у оквиру Фестивала у Равени приређена и модерна премијера овог дела под руководством Рикарда Мутија.

Са данашње тачке гледишта ова опера показује супериорно белканто писмо, богату оркестарску палету, довитљива хармонска решења, рафинирану употребу контрапункта и ритмичку инвентивност. Свим овим елементима Меркаданте показује свој велики таленат и композиторску технику, која је понекада и неправедно засењена радовима његових много познатијих савременика, Росинија, Белинија и Доницетија.

Опера прати љубав између Инес, ћерке грофице и грофа Алмавиве, и нешто старијег, али још увек младог Керубина, који се, да би заштитио своју вољену од наметнутног брака, преоблачи у слугу и назива Фигаром. На Керубиновој страни су грофица Розина и Сузана, док је прави Фигаро у овој причи „антагониста” који сплеткама покушава да натера Инес да се уда за Дон Алвара, односно Торибија некадашњег Керубиновог слугу, и тако се домогне њеног мираза, за шта је већ успео да придобије поверење самог грофа Аламавиве.

Уредница Ксенија Стевановић