Електронски студио

У сарадњи са Институтом за електронску музику и акустику IEM основаног 1965. године при Уметничком универзитету у Грацу, кустос и продуцент фестивала Musikprotokoll Френк Цимер је осмислио пројекат Tingles and Clicks посвећен истраживању и актуелизацији изгубљене телесности електрoакустичких дела позивајући уметнике да створе „квази-тактилна искуства”. С обзиром да је ова пандемијска година, која је на измаку, у потпуности променила све планове, али и начине на који перципирамо музику као друштвену активност, сам догађај је измештен из физичког простора живог извођења и публици представљен путем интернета. Коришћење слушалица као препорученог начина перцепције ових деликатних и апстрактних радова који се ослањају на просторне карактеристике звука, ствара свеобухватно сонично искуство, кроз интимност ’солистичког’ слушања. Наиме, можемо приметити звукове који се крећу се само са предње стране, лево или десно, већ горе, доле, иза, дакле кроз читав простор. У оваквом начину слушања, експресивни квалитет сваког звука чини и сама путања његовог кретања. Такође, софтвер који је развијен у сврху овог пројекта, пратио је позицију главе слушаоца путем камере, па је на тај начин слушалац могао да се креће кроз композицију и њене различите делове (померањем главе), те су самим тим композиције нарушавале конвенцију линеарности зарад интерактивног искуства.

Светлана Мараш је у овом контексту представила дело L’ampleur du souffle обраћајући се феномену ’даха’ као покретачу живота, имагинације, сексуалности, као и самог људског гласа. Бранислав Јованчевић је, пак, начинио композицију Listening Heterotopias у којем три различите области саундскејпа заступају три алтернативне реалности, дочаравајући на тај начин да сустицања прошлости, садашњости и будућности у простору имагинације и фантазије могу постати, у нашем интимном бићу, врхунска истина.

За овогодишње онлајн издање UHfest-а из Будимпеште наши уметници су начинили снимке својих сетова који су премијерно представљени на web радију Lahmacun. Светлана Мараш је свој снимак реализовала у Електронском студију Радио Београда комбинујући звуке инструмента EMS Synthi 100 са сопственом компјутерском поставком са којом иначе наступа уживо. Иако потпуно различите природе, компјутерски и звуци EMS синтисајзера, преплићу се непрестано кроз овај снимак и тек понегде је могуће разликовати их, односно препознати карактеристично звучање овог аналогног синтисајзера. Бранислав Јованчевић, пак, у свом живом сету користи у реалном времену снимљене перкусивне елементе произведен на звонима мањег формата, чинелама и дрвеним удараљкама, уз звуке модуларног синтисајзера eurorack формата и коришћења Ableton софтвера.

У последњем сегменту емисије представићемо и дела Светлане Мараш и Бранислава Јованчевића начињена за фестивал SONICA из Љубљане који организује MOTA – Музеј Транзиторних Уметности.

Композиција ВРТ Светлане Мараш је оригинално намењена слушању у дворишту Покрајинског музеја у Копру у септембру ове године. У иницијалној верзији, овај рад претпоставља да слушаоци могу да улазе у његов звучни простор и излазе по жељи, избегавајући на тај начин понављање и препознавање модела, а опет задржавајући идеју конзистентне просторно-звучне целине. У овој композицији изузетна важност је придодана путањама звукова који се крећу око слушалаца у простору, стварајући на тај начин музику амбијенталног квалитета и својеврсне медитативности.

Као инспирација за рад Бесцење Бранислава Јованчевића послужила је традиционалне музика Епира, а инструменти који су коришћени током настанка композиције су били грчка лира, кларинет, контрабас, коњски парпорци, чији су звуци комбиновани са модуларним синтисајзером eurorack формата. На концептуалном нивоу, композиција за тему има општу распродају свих облика друштвеног наслеђа, што традиционалног што модернистичког, у ’бесцење’, а све у корист нео-либералних елита, уз занемиравање користи за друштво као целину.

Уредница Ксенија Стевановић