Опера – Николај Римски-Корсаков: Златни петлић

Главне улоге тумаче: бас Јевгениј Нестеренко као цар Додон, баритон Владимир Свистов као царевић Афрон, тенор Вјачеслав Војнаровскиј је царевић Гвидон, бас Алексеј Мочалов је војвода Полкан, а контраалт Раиса Котова наступа као Амелфа. Тенор-алтино Борис Тархов је Звездознанац, сопран Јелена Устинова - Шемаханска царица, а сопран Олга Шалајева наступа као Златни петлић. Хором Баљшој театра и Московском филхармонијом диригује Дмитриј Китајенко.

Римски-Корсаков је своје последње оперско остварење написао за само годину дана, инкорпорирајући у други чин музику из својих напуштених пројеката Багдадски берберин и Стењка Разин. Компликација са цензорима је трајала од завршетка 1907. и током наредне две године, те је дело постављено на сцени постхумно. Сам сиже који је укључивао лењог аристократу који се упушта у катастрофалан војни сукоб је био превише близак понижавајућем завршетку Руско-јапанског рата. Изгледа да су ови анти-царистички елементи били и нескривена намера Римског-Корсакова, који је после револуције 1905. године, пао у немилост државног апарата, пошто се јавно ставио на страну студената и њихових права на протест, због чега је изгубио професорску позицију. Композитор је одбио захтев цензора да исправи либрето који пред сам крај доноси речи о „новој зори... без Цара”, као и да избаци бројне оригиналне Пушкинове стихове који су виђени као „проблематични”. Једини делови Златног петлића који су изведени за живота Николаја Римског-Корсакова на догађају названом „Руски симфонијски концерт”, су тако били Увод и Свадбена процесија, уз рану вокалну свиту Фаун и пастирица његовог ученика Игора Стравинског.

За успех опере изван граница Русије, треба захвалити Сергеју Дјагиљеву који је 1914. године Златног петлића представио у Паризу и Лондону, уз иновативну режијску поставку у којој су певачи заменили улоге са плесачима. Наиме, вокални солисти су седели на ивици позорнице и деловали као пратња плесачима и мимичарима, који су са своје стране изводили радњу на основу конвенција балета XVIII века у кореографији Михаила Фокина. Уз изузетно живописне костиме и сценографију Наталије Гончарове која се базирала на стилу народних руских графичких приказа – лубки, ова поставка је на прави начин представила сатирични аспект дела и његов готово стриповски карактер. Удовица Римског-Корсакова није била одушевљена овим сценским читањем, покушавајући чак и да судски забрани продукцију, али је управо ова режијска варијанта допринела популарности Златног петлића до данашњих дана. Такође, утицај ове сценске поставке није занемарљив за будућа режијска решења Славуја, Лисице, Свадбе и Пулчинеле Игора Стравинског које су поседовале сличан расцеп између певања и сценског покрета. У том смислу можемо разумети Златног петлића из 1914. године као важну фазу у модернистичкој деконструкцији идеје гезамткунстверка, како то наводи музиколог и стручњак за руску музику Ричард Тарускин.

Уредница Ксенија Стевановић