Музеј звука

Још од времена цара Максимилијана I, хабзбуршки дворови су били центри у које су долазили најбољи музичари тог доба, а пре свих угледни фламански полифоничари. И Максимилијанови потомци, Карлос V и његов син, Филип II, на шпанском хабрзбуршком двору су имали своје „капиле фламенке”, односно „фламанске капеле”, у којима су радили великани попут Пјера де Маншикура, Жоржа д ла Ела и Филипа Рожијеа. На албуму Филип Рожије и Шпанија који ћете слушати у вечерашњој емисији, представљена су дела претходника и наследника овог композитора на месту капелмајстора на шпанском двору.

Филип Рожије је дошао у Мадрид као дечак, 1572. године, како би певао у дворском хору. Током наредне деценије, лагано је напредовао у хијерархији дворске музичке капеле, те је 1586. године, након смрти Жоржа д ла Ела, преузео управљање музиком на шпанском двору.

Иако је Рожије био веома плодан аутор, највећи део његовог опуса није сачуван. Наиме, велики број композиција нестао је у пожару који је након земљотреса 1755. године захватио библиотеку Жоаоа IV у Лисабону, где су манускрипти били похрањени. Рукописи духовних дела који су преостали после ове трагедије, али и копије које су касније пронађене чак и у удаљеном Мексику, откривају да је Рожије био велики мајстор фламанског стила. Умро је 1596, са само тридесет седам година, али о његовом угледу и утицају сведочи стих Лопеа де Веге који је у својој поеми Аполонов ловор написао: „Рожије, част, слава и светлост Фландрије, оставио је овај свет у цвету свог генија, одузимајући нам нашег слатког Орфеја”. На месту капелмајстора шпанског двора, наследио га је Матео Ромеро, који је упркос италијанизованом имену, био Фламанац рођен у Лијежу као Матју Розмарен. Он ће бити последњи фламански капелмајстор, чија ће оставка 1633. године означити крај доминације фламанских композитора на европским дворовима.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић