Миодраг Живановић: Дијалектика и њене утваре

Како нас подсећа Милорад Живановић, били су потребни векови да дијалектика, као начин разумевања и тумачења постојећег, покаже и задобије мериторност (рецимо, за Аристотела, дијалектички судови нису имали квалитет нечега што је извесно, него је тек вероватно). Сходно томе, аутор износи кратак преглед развоја дијалектичке мисли почев од античких филозофа, преко Канта и Хегела, до Маркса, уз позивање и на ставове најутицајнијих фуилозофа 20. века - Хајдегера, Гадамeра и других о овој теми. 

Како пише Живановић: „Рекао бих да имати посла са дијалектиком – значи ништа друго до бивати или живјети у једној доиста големој невољи... Уобичајено се каже да повијест подразумијева дијалектику, те да и дијалчектика подразумијева повијест. Унутар повијести европоцентричке метафизике, обликован је један посебан модел дијалектике у којем се свеколике противурјечности, гибања, промјене збиље, па и промјене нас самих, разумијевају и тумаче на темељу претпоставке о истовјетној структури мишљења и свијета... Ипак, изгледа да филозофија, као дијалектика, има у себи тек толико способности да, бар донекле, мисли прошлост – а врло тешко или готово никако – садашњост и будућност. Зашто је то тако? Разлози поменутом су вишеструки, али је онај основни у томе што се, по сопственој дефиницији, логос (као мишљење, ријеч, говор) није, током вишемиленијске повијести, показао способним за сабирање, скупљање, стављање у сноп онога што је још у току, што није завршено, а поготову свега што се – као будућност – још није ни догодило”.   

Текст је преузет из књиге Миодрага Живановића Натраг ка Марксу, коју би ускоро требало да објави издавач Графид из Бања Луке.

Читао је Александар Божовић.
Уредници Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.