Бетовен и фуга

Квартети из опуса 20 Јозефа Хајдна, компоновани 1772. године, представљају својеврсни конститутивни моменат за жанр гудачког квартета у бечкој школи. Хајдн је у њима гудачки квартет поставио као жанр у коме су сва четири инструмента третирана као концертантна, тако да ниједан од њих не преузима у потпуности водећу улогу. Како би ово остварио, Хајдн одбацује слободни галантни идиом и прибегава "ученом" стилу и контрапунктском раду, неретко скривеном у доминантно хомофоној фактури квартета, што је омогућило да овај жанр у будућности постане једно од основних мерила техничко-композиционе вештине бечких аутора. Поред тога, Хајдн је одлучио и да у квартет интегрише фугу, и то на месту финалног става у три од шест квартета из збирке. На тај начин, овим финалним ставовима је дао драматску форму која се ослања и на тематски развој материјала, те на тај начин отвара врата за повратак облика фуге у музику класицизма.

За идејом фуге као финалног става гудачког квартета Лудвиг ван Бетовен је посегнуо 1826. године у компоновању свог Гудачког квартета у Бе-дуру, опус 130. У овом шестоставачном квартету служио се широким распоном мелодијских идиома и разуђеним тоналним планом циклуса, те не чуди да се одлучио за фугу као финале овог, унеколико, дисперзивног музичког тока. Реч је о опсежном ставу који се може тумачити и као варијациони ричеркар: у увертири се излажу три супротстављене варијанте исте теме од којих свака завређује опсежну фугу, не би ли се затим сусреле у коди и завршној стрети. Бетовенова публика, међутим, није позитивно реаговала на обимну партитуру Гудачког квартета у Бе-дуру, а посебно на сложени финални став, те је композитор, на наговор издавача Матијаса Артарије, за овај квартет написао краћи, коневнционални став, док је Велика фуга за гудачки квартет објављена као посебан опус, број 133. Поред тога, такође по захтеву издавача, Бетовен је начинио обраду Велике фуге за клавир четвороручно.

Варијације и фуга у Ес-дуру, опус 35, из 1802. године, дело је које стоји на почетку Бетовеновог креативног реконципирања фуге као форме интегрисане у израз музичког класицизма. Дело је познато и под именом Ероика варијације, због теме која ће се доцније појавити у финалу Симфоније Ероика. У свом писму издавачу, композитор наводи да је постигао сасвим нов начин варирања, који препознајемо у великој слободи у преображају теме, где се и сопран и бас равноправно користе као основа варијација, а улогу теме заправо преузима сам хармонски план. Бетовен се и овде служи фугом, у коју су интегрисани хомофони одсеци, нове варијације, као и бриљантна кода, како би објединио диспаратни музички ток.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић