Бетовенова колекција Еурорадија

Бетовен је одрастао у нешто релаксиранијем католичком окружењу позног 18. века које је покушавало да повеже догму са либералним стремљењима епохе Просвећености. У том погледу композитора није превише занимала формална страна религије, али је зато, током живота, изградио самосталан приступ вери, фокусирајући се пре свега на природу свемогућег бога који се налази изван граница људске спознаје.

Док је компоновао Мису Солемнис, Бетовен је желео да речима мисе приступи са највећом озбиљношћу и да нађе прави начин да их повеже са музиком, третирајући ово дело као свој лични тестамент и врхунац свог стваралаштва. Покушај да се у музичке оквире пренесе величанственост божанског бића, у некој врсти религијског заноса, пренела се потом и у Бетовеново наредно дело, Девету симфонију, где је искористио строфе из Шилерове Оде радости, које се обраћају величанственом Богу - створитељу света и човечанства. У овом смислу Миса Солемнис и Девета симфонија стоје заједно као Бетовенов аутентични религијски исказ у позним годинама стваралаштва, који је уједно и заокрет спрам херојских мотива Ероике и Леоноре, односно Фиделија, али и логични развој његове поетике која уз помоћ снаге, енергије и монументалности трансцендира реалност.

Но, иако је Девета симфонија остала једно од најуспешнијих и најутицанијих Бетовенових дела, Миса Солемнис нема тај статус, пошто димензије и комплексности ове партитуре представљају изазов и за слушаоце и за интерпретаторе. Могуће је да би Миса Солемнис у некој "скраћеној" верзији, као што је то био слушај и на бечкој премијери 1824. године, када су изведена само три става, била прихватљивија за чешћа извођења и нашла лакши пут до широке публике. Бетовен је у овом делу написао и једноставније и непосредније странице попут уздржаног и лирског Кирије, Санктуса са интерлудијумом оргуљског призвука и Бенедиктуса са етеричним виолинским солом. Ту је и истовремено дирљиви и покренути Агнус Деи, који два пута изненада прекидају узбуђене фанфаре и мелодраматски речитативи, као и једна виртуозна модулирајућа фуга. Свакако су два најкомплекснија и најтежа става у овом делу Глорија и Кредо у којима Бетовен покушава да помири старију традицију духовне музике са сопственом визијом организације ова два централна става мисног циклуса. На тај начин он успева да превазиђе све уобичајене музичке, али и литургијске границе ове вокално-инструменталне форме и да створи дело које стоји раме уз раме са остварењима Хајдна, Палестрине Хендла и Баха.

Уреднице Ксенија Стевановић и Јелена Дамјановић