Мајстори барока – Микеле Машити

Ово је био последњи објављени опус Машитија, виолинисте и композитора, који је у Паризу развио завидну каријеру у прве четири деценије XVIII века ширећи славу италијанске музике међу француском публиком. Рођен је 1664. године у малом месту у покрајини Абруцо, а већ као дечак се преселио у Напуљ где је постао ученик и шегрт свог ујака Пјетра Маркителија, који је у то доба важио за једног од највећих напуљских виолинских виртуоза. Иако је имао хонорарни посао при Краљевској капели, краткотрајни прелазак Напуља у француске руке, као и сусрет са Араканђелом Корелијем током његовог боравка у овом граду, су вероватно инспирисали Машитија да се отисне у потрагу за другим професионалним изазовима. Пошто је пропутовао Италију, Немачку и Холандију, 1704. године је одлучио да се настани у Паризу. Долазак тридесетогодишњег Машитија у Париз коинцидира са последњим периодом владавине Луја XIV, годинама регентства Филипа Ореланског, као и са јачањем утицаја буржоазије и нове аристократије која је ентузијастично подржавала италијанску музику. У то доба, уметничка и културна продукција је напустила зидове Версаја и преселила се у раскошне резиденције париских банкара и финансијера. Међу њима истицала су се браћа Антоан Кроза и Пјер Кроза, иначе једни од најбогатијих људи Француске тог доба: старији Антоан је добио и племићку титулу, док је млађи Пјер – иронично звани „Сиромах” како би се разликовао од још богатијег брата – био рафинирани колекционар чију је уметничку збирку, која се и данас чува у Ермитажу, откупила Катарина Велика. Браћа Кроза ступају на сцену као највеће мецене и заштитници Микелеа Машитија, пошто је виолиниста између 1704. и 1707. године самостално објавио три колекције соната које су доживеле невероватну популарност и успех. После тог датума они су подржавали музичара у његовим будућим издавачким подухватима, али су му такође дозволили да станује унутар њихове раскошне палате у улици Ришeље у Паризу. Члановима породице Кроза су такође посвећене и сонате из опуса 9, после чијег објављивања се, 1738. године, Машити повукао из јавног живота. Наредних двадесет година музичар је живео мирно у палати Крозаових, као натурализовани француски држављанин, држећи повремено часове одабраним ученицима све до смрти 1760. године.

Сонате опус 9 су компендијум целокупног искуства Микелеа Машитија као композитора, његове снажне непосредности и мајсторства у стварању позно баркног стила названог "уједињени укуси”. У овим делима поред незаобилазног Корелијевог утицаја, осећа се и виртуозни виолиниски идиом који везујемо за венецијанске ауторе попут Вивалдија и Албинонија који су били миљеници париске публике на јавним концертима. Ипак, Машити даје праву меру том виртуозитету - који никада не прелази границе онога што може одсвирати и просечнији музичар, уз приметну дозу елеганције и рафинмана. Можда је то био разлог што су Машитијева дела била у тој мери популарна у Француској јер, како то записује хроничар Пјер-Луј Дакен негде половином XVIII века, „његовој одличној репутацији нису нашкодиле модерне иновације. Лакоћа са којом ова дела могу да се одсвирају и њихова лепота чине да се партитуре лако продају и циркулишу”.

Уредница Ксенија Стевановић