Рејха у Бечу

По доласку у Беч, 1801. године, Рејха је одржавао пријатељске односе са Јозефом Хајдном и Лудвигом ван Бетовеном, похађао часове композиције код Јохана Георга Албрехтсбергера и Антонија Салијерија, а имао је подршку мецена попут кнеза Лобковица и пруског принца Луја Фердинанда. Посвећен како компоновању, тако и педагошком раду, Рејха је 1802. и 1803. године написао два важна опуса за клавир која спајају ова поља рада - Уметност варирања, дидактички циклус 57 варијација који је посветио Лују Фердинанду, и збирку Тридесет и шест фуга, коју је посветио Јозефу Хајдну. Међу њима је трећа писана на Хајднову тему, тринаеста, коју Рејха осмишљава као својеврсну техничко-композициону вежбу за каденцирање на различитим ступњевима скале, а двадесета и двадесет четврта су писане у мешовитом метру. Из наредне, 1804. године, потиче и Рејхина Соната за клавир у Ес-дуру, опус 43. Сагледавајући њене пасторалне елементе, као и скерцандо финални став, ову троставачну сонату можемо јасно поставити у контекст бечке музике за клавир са почетка 19. столећа.

Тринаест година старији Рејхин савременик Леополд Кожелух, такође је био активан у Бечу, и то од 1778. све до своје смрти, 1818. године. У првим деценијама свог боравка у хабзбуршкој престоници, Кожелух је постао један од водећих композитора царских и аристократских музичких кругова. Међутим, начинио је и изненађујућ пробој ка музици грађанске класе, фокусирајући се на клавирска, камерна и вокална дела која је објављивао у високотиражним издањима. Стилске промене које је проузроковала оваква измена жанровског фокуса могу се најпре испратити у његовим клавирским сонатама, где Кожелухов опус постаје засићен експресивним изразом, лиризмом и колористичком хармонијом која најављује будуће генерације композитора грађанског салона.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић