Опера – Винченцо Белини: Беатриче ди Тенда

Представљамо претпоследњу оперу из опуса Винченца Белинија – Беатриче ди Тенда – са студијског снимка објављеног 1995. године за кућу Берлин класикс. У главним улогама наступају Лучија Алиберти као Беатриче, Паоло Гаванели као Флилипо, Камиј Капасо као Ањезе, Џон Дејвид де Хан као Аникино, Мартин Томпсон као Оромбело, Рејмонд Мартин као Рицардо. Хором и оркестром Немачке опере из Берлина диригује Фабио Луизи.

У мају 1832. године Белини је добио поруџбину од импресарија Алесандра Ланарија да за отварање карневалске сезоне у театру Ла Фениче у Венецији напише нову оперу са Ђудитом Пастом у главној улози. С обзиром на то да је са Пастом већ успешно сарађивао у Норми и Месечарки, Белини се заједно са либретистом Феличеом Романијем бацио у потрагу за погодним сижеом који би задовољио њене драмске амбиције. Ипак, трагање за темом текло је споро и тек су се у октобру композитор и либретиста одлучили за драму Александра Диме оца која обрађује живот краљице Кристине од Шведске, због чега је и датум премијере померен са децембра на пролеће наредне године. Али, већ следећег месеца, Белини је писмом обавестио Пасту да је сиже опере промењен и да ће певати улогу Беатриче ди Тенде, о којој је написана драма и балет који су заједно са одушевљењем гледали у Милану. Сам Феличе Романи није делио Белинијев ентузијазам спрам избора тематике, могуће из два важна разлога – због тога што је прича о Беатричином животу имала многе сличности са судбином Ане Болен коју је већ био обрадио и која је Доницетију донела успех, као и због тога што је био преоптерећен другим наруџбинама, а вишемесечно трагање за правом темом је само довело до тога да мора да ради на више либрета истовремено.

Стварање опере Беатриче ди Тенда је текло са пуно застоја и међусобног неразумевања између композитора и либретисте, које је ишло дотле да је Белини затражио од власти да натерају Романија да се појави у Венецији како би кренули да раде на делу. Па ипак, радило се ужурбано и у стисци са временом и роковима, а сам либрето је по Романијевим речима „остао у фрагментима”, док модерни истраживачи закључују да је текстуални предложак „чудан амалгам изузетних стихова и баналности”. Ипак, то није спречило Белинија да створи драмски убедљиву музику, а због скраћених рокова прибегао је и аутоцитатима – пре свега из својих опера Заира и Бјанка и Фернандо.

Венецијанска публика је на премијери, 16. марта 1833. године, оперу примила хладно, као неку врсту мале освете јер је морала толико дуго да чека на ново Белинијево остварење. У међувремену је Ђудита Паста тријумфовала као Норма, те им се чинило да им Белини није понудио ништа ново. Ипак, друге вечери пријем је био топлији, пре свега захваљујући Пастиној убедљивости, а убрзо је опера почела са успехом да циркулише по Италији. Беатриче ди Тенда је заживела и широм Европе, постајући једино Белинијево дело које је штампано за композиторовог живота. Ипак, попут многих других белканто остварења, крајем XIX века је нестала са репертоара, да би од 1960. године надаље, доживљавала нове поставке у извођењима познатих сопрана попут Миреле Френи, Едите Груберове или Маријеле Девије.

Уредница Ксенија Стевановић