Нова дискографија – Арнолд Шенберг: Пелеас и Мелисанда

Едвард Гарднер је последњих година један од најактивнијих извођача који објављују за ову британску издавачку кућу, a који је најпре са Симфонијским оркестром града Бирмингема, а сада са Филхармонијом из Бергена коју предводи од 2015. године, објавио читав низ албума са делима значајних аутора XX века, попут Јаначека, Бартока, Бритна и Лутославског. На свом најновијем компакт-диску, након Песама града Гуреа из 2015. године, поново се вратио музици Арнолда Шенберга и интересантној, транзиционој историјској епохи у којој је познормонатичарски језик заменио модернистички, атонални музички израз, објављујући симфонијску поему Пелеас и Мелисанда и монодраму Ишчекивање. Ова два дела настала су у распону од само шест година, али стилистички чине два удаљена пола у опусу овог аутора. Симфонијска поема заснована на Метерлинковој драми, која је послужила и Дебисију као предложак за истоимену оперу, дубоко је уроњена у звучни свет позног романтизма, док је са друге стране Ишчекивање епитом музичког експресионизма и један од „непоколебљивих споменика музичког модернизма", како је ову психолошку монодраму оценио музиколог Чарлс Розен. Ово дело настало је за само седамнаест дана, током августа 1909. године, а применом атоналног музичког проседеа, Шенберг у њему дубоко понире у психолошко стање протагонисткиње, покушавајући да у тридесетоминутној композицији као „под увеличавајућим стаклом" испрати промене које се дешавају у свега пар секунди повишеног духовног узбуђења. На најновијем снимку Филхармоније из Бергена под управом Едварда Гарднера, ову захтевну солистичку деоницу изводи сопран Сара Јакубјак, чије извођење критичар Гардијана описује као „много мање мелодраматично и плаховито него неке раније (интерпретације)" те да „пружа глатке контуре вокалној линији, никада јој не ускраћући драматични интензитет".

Ипак, оно што критика посебно истиче код овог издања, јесте интерпретација симфонијске поеме Пелеас и Мелисанда, коју су значајна диригентска имена попут Џона Барбиролија и Херберта фон Карајана уобичајено третирала у контексту позног стила 19. века и симфонијских поема Рихарда Штрауса, док Едвард Гарднер пружа једно ново тумачење. Он ово дело посматра из перспективе наредне стваралачке фазе Арнолда Шенберга и зато га повезује са Ишчекивањем, покушавајући да укаже на оне „модернистичке" одлике које ће аутор задржати и у својим позним делима.

Уредница емисија: Ивана Неимаревић