Музика света

Нумере са албума „Хондурас: Музика народа Гарифуна”, који је француска продукцијска кућа Окора објавила 2001. године. Овај раритетан албум садржи петнаест теренских снимака који су забележени у Хондурасу 2000. године и представља важан допринос документовању традиционалне музике изведене у свом оригиналном контексту.

Народ Гарифуна живи у Хондурасу, Белизеу и Никарагви. Како историјски извори упућују, прича о њима започиње 1635. године када су се два шпанска брода са робовима насукала на обалама карипског острва Сент Винсент, једне од последњих слободних индијанских територија у том периоду. Међу преживелима су били припадници западно-афричких етничких група Ефик, Ибо, Јоруба и Ашанати, који су доспели у руке аутохтоног народа Калинаго, односно, „црвених” Кариба. Иако историчари са прецизношћу нису могли да утврде шта се надаље одвијало, да ли су „новопридошлице” првобитно биле робови Индијанцима, претпоставља се да су временом превазишли различитости и успели да се уједине, истовремено усвајајући навике и обичаје својих „домаћина”, да би се, напослетку, помешали са њима и временом им постали једини наследници у језику, обичајима и музици, али и савезници у борбама када су острво нападале француске и енглеске трупе. То је један од разлога због којег се у литератури често означавају и као „црни” Кариби. Године 1796. поражени су од енглеских трупа, те депортовани на острво Роатан, које се налази око 65 километара од северне обале Хондураса. Временом су почели да формирају заједнице дуж читаве обале. Иако су се током времена суочавали са бројним економским, политичким и здравственим недаћама, као и временским непогодама попут урагана Мич из 1998. године, народ Гарифуна и данас сведочи о драгоцености прожимања традиционалних култура – индијанске и афричке – независно од околности у којима се тај процес одвијао.

Посебну важност народ Гарифуна придаје магијско-религијском систему заснованом на поштовању култа предака, док погребне церемоније, игре и песме кроз које се комуницира са прецима, заузимају централно место у животима појединаца и заједнице. Музика је у блиској вези са плесом, а традиционални инструменти који служе као пратња најчешће су различити типови бубњева, маракаси, звечке, инструмент који се израђује од оклопа корњаче, док се звук аерофоног инструмента најчешће добија свирањем, односно, специфичним удувавањем ваздуха у шкољке. Репертоар песама, поред оних које се изводе приликом посмртних ритуала и везани су за култ предака, обухвата и песме које прате рад или се певају као молитве за добробит појединаца и читаве заједнице. Поред тога, важно је истаћи и два посебно популарна жанра: игру плодности названу пунта, коју изводе жене импровизованим корацима, док их мушкарци прате на инструментима, и песме назване паранда – које се изводе уз пратњу маракаса, а кроз које се дочаравају различита осећања попут туге, бола, радости и љубави.

Године 2001. музика, игра и језик народа Гарифуна уврштени су на Унескову листу Нематеријалне културне баштине.

Емисију је припремила Ирина Максимовић Шашић