Електронски студио

У основи овог електроакустичког рада налази се фикционални сценарио о рестаурацији изгубљених, па поново нађених, старих музиких снимака. Како то Светлана Мараш каже пред нама је „лична контемплација о томе како би изгледала имагинарна технологија репродукције звука, као и о томе које су музичке специфичности медија којег сматрамо старим или давно заборављеним". У концептуалном смислу ауторка елаборира идеју да медиј – као физичка датост – може да има сопствену репрезентацију у музици, као један од бројних, постојећих композиционих слојева и којег заступају конвенционална музичка средства и алати електроакустичке музике.

Специфичније, Светлана Мараш се бави могућностима „траке” која од почетака електроакустичке музике заузима важну, формативну улогу, пре свега кроз разнолике појавности musique concrete. У том погледу ауторка користи „тејп” - као инспирацију и референцу, иако је у ствари врло мали проценат музичког материјала узоркован са магнетофонске траке. У ствари, већина звукова коришћених у делу Post-excavation activities је дигиталног порекла, али су они обликовани на тај начин да подсећају на теренске снимке, озвучене објекте и друге примере конкретних звукова. Како то Светалана Мараш луцидно закључује „композициони метод је инверзија конкретне музике у свом покушају да поново створи свет реалних, органских звукова уз помоћ оних дигиталних и артифицијелних”.

Композициони поступак Светлане Мараш до сада се увек базирао на коришћењу малих звукова, односно звукова кратког и одређеног трајања, који су притом јасно дефинисани, великог гестуалног потенцијала и снажне физичке присутности. У том погледу, можемо говорити о минијатурним звучним објектима које композиторка, виртуозно преслагује и надограђује, стварајући комплексне, вишеслојне структуре заигране и несвакидашње звучности. У овом смислу рад Post-excavation activities, што би у слободном преводу значило Активност после ископавања у себи носи концептуaлни оквир звучне археологије, где се поменути акустички објекти пeрципирају као артефакти. Њихова саодношења, њихова претпостављана „древност” или историчност, исијавају из сваког тренутка овог несвакидашњег рада. Пре свега, ова композиција представља корак даље у досадашњем радиофонском и електроакустичком опусу Светалне Мараш кроз овладавање вертикалном димензијом, односно храбрим зарањањем у фикционалну дубину из које израњају остаци будуће прошлости. Ови артефакти који се помаљају у нашој перцепцији налик одвијању каквог „слушног филма”, обузимају нас својом појавношћу и присуством, отварајући снажан емотивни хоризонт откривања и контемплације над судбином ствари које правимо и које покушавамо да сачувамо, а самим тим и над судбином нас самих као врсте и као појединаца.

Уредница Ксенија Стевановић