среда, 27. мај 2020, 20:25
Мајстори барока
Арије француских композитора који су стварали за време владавине Луја XIV – Мишела Ламбера, Жозефа Шабансоа де ла Бара, Марк-Антоана Шарпентјеа, Онореа д’Амбруија и Франсоа Купрена, у извођењу Aнсамбла Цветне уметности под управом Вилијама Кристија. У солистичким деоницама наступају Емануел де Негри, Ану Ренолд, Сирила Овитија, Марка Мојона и Лисандра Абадија.
Жанр дворске арије био је веома популаран у Француској још од времена Анрија IV и његовог наследника Луја XIII, а у целини показује ширину израза од рафиниране љубавне меланхолије до ироничних и бурлескних мелодија и песама напитница.
Мишел Ламбер, не само да је био руководилац приватног оркестра Луја XIV, већ је био слављен и као изузетан певач, те је са вокалном музиком имао присан и ангажован однос. Он је за своје савременике био мајстор жанра озбиљне арије. Објавио је две збрике од којих је она друга из 1689. године незаобилазна за разумевање ове музичке врсте. Она је пре свега везана за емотивни простор патње остављеног или одбаченог љубавника, као и за барокно супростављање тајанствених, сеновитих слика са оним пуним светлости и буђења природе. Ламбер је писао рафиниране мелодије, најчешће у молским тоналитетима и деликатним хармонским променама, које стварају атмосфере нежне и топле меланхолије тако типичне за француску вокалну музику која се неговала у књижевним салонима XVII века.
Де Ла Барова песма „Једном када је душа ухваћена" написана је у фроми пасакаље у серији слободних модулација и импровизација, док је арија „Нежна тишина наше шуме" Онореа Дамбруија прави пример варијационе, строфичне песме чија мелодичност никога не оставља равнодушним. Две арије Франсоа Купрена написане су у потпуној анонимности за збирке које је публиковао Кристоф Балар између 1697 и 1712. године. То су шансонета „Ходочасници љубави" и иронична арија „Епитаф лењивца" коју је Купрен написао, у форми ингениозног двогласног канона, на комичне стихове Жана Ла Фонтена.
Уредница Ксенија Стевановић
Коментари