Бетовен и политика

Бетовенов опус, наиме, садржи низ свечарских, оркестарских и вокално-инструменталних дела, која су писана по наруџбини. У овим, најчешће амбициозним партитурама, непогрешиво препознајемо Бетовенов композиторски рукопис, али оне, по правилу, нису биле публиковане и остале су у сенци његових канонских дела, те и данас завређују сразмерно мали број извођења. Прво у низу оваквих дела је његова Посмртна кантата – Trauerkantate auf den Tod Kaiser Josephs II – писана након сазнања о смрти хабзбуршког цара Јозефа II, 1790. године, када је Бетовен још увек радио у родном Бону. Јозеф II био је директни владар хабзбуршке монархије, али и цар Римског царства немачке националности. Његова смрт била је обележена у Бону, престоници Келнске изборне кнежевине, на иницијативу грађанског читалачког клуба и уз подршку самог изборника Максимилијана Франца, који је био брат Јозефа ИИ. Ова иницијатива истицала је значај Јозефа II као просвећеног владара који се борио против верског фанатизма, што је уједно и порука текста кантате из пера Северина Антона Авердонка. Рок који је Бетовена имао, био је сразмерно кратак, али се композитор ипак упустио у писање изразито опсежног вокално-инструменталног дела за солисте, мешовити хор и оркестар, које се састоји од три солистичке арије и уводне и завршне хорске нумере. Имајући у виду потребно време и расположиве ресурсе предвиђеног догађаја, организатори су одустали од извођења Бетовеновог дела.

Још једно вокално-инструментално дело у жанру погребне кантате Cantus lugubris in obitum Friderici Magni, настала је само четири године пре Бетовенове композиције, али овог пута из пера осамнаест година старијег берлинског композитора Јохана Фридриха Рајнхарта. Смрт пруског краља Фридриха Великог означила је крај једног доба, не само у сфери европске државне политике, већ и у сфери политике и економије музике широм Европе. Насупрот моделу који је средином века заговарао и спроводио Фридрих Велики, дворска и аристократска меценства престаће да подразумевају конзервативни музички израз, граница између двора и грађанске јавне сфере постаће порозна, али ће сам положај дворских композитора бити све несигурнији.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредица Сања Куњадић