Антологија српске музике

Станојло Рајичић је рођен 1910. године у Београду, где је завршио клавирски одсек у Музичкој школи, у класи Руже Винавер, док му је прва теоретска упутства дао Миленко Пауновић. Студије композиције наставио је у Прагу, дипломиравши 1935. године на Државном конзерваторијуму у класи Рудолфа Карела и на мајсторској школи код Јозефа Сука. По повратку у Београд 1936. године, Рајичић је радио као професор клавира у Музичкој школи Станковић, а потом и у Средњој музичкој школи при Музичкој академији. Избором за доцента Музичке академије започиње његова педагошка делатност у области композиције, а 1954. године постаје редовни професор. Године 1958. изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности. У периоду од 1959. до 1962. године био је директор Музиколошког института.

Поред бројних награда којима су одликована његова дела, а међу којима се посебно издвајају Други гудачки квартет; Једанаест моторичних песама; Други виолински концерт; вокални циклус На Липару, и опера Симонида - Рајичић је 1947. године добио награду за свој комплетан композиторски рад, а 1968-ме и Седмојулску награду за животно дело.

Богати опус овог аутора, једног од чланова Прашке групе, обухвата сва подручја стваралаштва од сценске музике и оркестарских композиција, преко обраде народних мелодија и вокалних остварења, до инструменталних концерата. Међутим, главно тежиште његовог рада је на инструменталном пољу, где га, како наглашава Властимир Перичић, нарочито привлачи архитектоника сонатног циклуса.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић