Zbog belog duda i svile nekad je mogla glava da se izgubi

Bilo je to pre 300 godina kada su u Vršac svilarski zanat doneli Nemci iz okoline Rajne, iskoristivši neplodno tlo za sadnju dudova, uzgoj svilenih buba i proizvodnju svile.

„Velika zasluga pripada i čuvenoj vladarki Mariji Tereziji kada je donesena odluka da se svilara iz Temišvara prenese u Vršac 1773. godine i zapravo Vršac je tada postao centar svilarstva u čitavoj carevini“, kaže Ivana Ranimirov, direktorka Gradskog muzeja.

Svaka kuća morala je da ima zasađenih 10 dudova, jaja svilene bube dobijala su se besplatno, a devojke su obučavane za razvoj svilenih niti.

„Navodno postojala je i jedna veoma stroga mera – pretnja smrću za svakog ko bi se usudio da poseče drvo belog duda“, objašnjava Ranimirovićeva.

Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, koji je imao i privatni zavod za svilu. Njegova udovica Eva 1851. godine na izložbi u Londonu dobila je zlatnu medalju za sirovu svilu.

„Sama činjenica koliko je svilarstvo bilo razvijeno i značajno govori u prilog tome da je u školama širom Vojvodine svilarstvo bilo obavezan predmet. Takođe, plakati za naše pozorište su rađeni od svile, odnosno svila je korišćena kao materijal za štampanje i to predstavlja najstarije pozorišne reklame u našoj zemlji“, rekao je Stefan Mavrović, istoričar vršačkog Gradskog muzeja.

U prošlosti, gotovo sva naseljena mesta južnog Banata imala su svoju dudaru. Rasadnici su brojali na hiljade stabala i bili su pravo bogatstvo i ponos ovog dela Banata i generacija koje su brinule o njima.