Miroslav je ostvario dečački san – napravio kuću u steni

Miroslav je kuću zamislio još kao dečak. Sedeo je, kaže, satima na livadi, preko puta i razmišljao o svakom detalju. Gde će biti kuća, kako će izgledati i kako je sagraditi. A pošto stena nije bila njegova, čekao je da odraste, zaradi novac, kupi plac i na njoj napravi vikendicu. I san mu se ostvario.

„Ovu stenu sam zavoleo. I tu sam odredio da napravim kuću. Kad sam bio u mogućnosti da otkupim stenu i zemljište, trebala mi je pomoć. U to vreme bilo je puno selo i omladine i naših roditelja. Tako da sam se prihvatio. Moj drug iz detinjstva je prihvatio da gradimo zajedno i tako smo krenuli”, kaže Miroslav.

„Prvo smo ovu stenu ravnali čekićem i špicem u vertikali da možemo da postavimo vikendicu. On je sve to smislio. Ja sam samo pomogao”, naglašava njegov drug Zoran Mihailovića.

Najteže je bilo dopremiti materijal. Beton su iz sela donosili zaprežnim kolima, a onda na leđima u džakovima do stene.

Kuću su gradili četiri godine ali, kako ističu, vredelo je.

„To je bilo malo čudno. Mislili su da sam otišao malo dalje nego normalan čovek. I kad su videli šta smo uradili, onda su dolazili. Bilo je interesantno”, napominje Miroslav.

Kuća ima samo osam kvadrata, sto i stolice. Miroslavu dovoljno. Često mu dolazi i unuka Eva, kojoj se najviše dopada terasa jer sa nje može da posmatra „ceo svet”.

I zaista, kao na dlanu, vidi se čitav kraj – Divljana i Divljansko jezero, lepote Suve planine, zalasci i izlasci sunca i pašnjaci.

Svi koji prođu tuda su oduševljeni. Kažu da ovako nešto nisu videli, pa je zovu Kuća ni na nebu ni na zemlji.

A kada završi sve poslove, baš tu, ni na nebu ni na zemlji, Miroslavu je najlepše. Uživa, kaže, kao i onda kad je bio dečak.