Bela violina u režiji Stradivarija iz Zemuna

Sve počinje, kako Jovan kaže, u šumi, odnosno izborom dobrog drveta. Koje je drvo u pitanju, kad i gde se violina „rodila" i šta je čarolija „bele violine" - priča nam Stradivari iz Zemuna.

Kao što je svaki otisak prsta jedinstven, tako i svaka violina zvuči drugačije. Nelakirane, tzv. „bele" violine, uvek bolje zvuče od lakiranih.

Njih ništa ne opterećuje, godovi nisu „zarobljeni", jer u molekularnu strukturu drveta nisu ušle smole i ostali sastojci laka.

Zvuk najbrže putuje iz nelakiranog instrumenta, i to je prvi i najbolji pokazatelj kako će violina zvučati. 

„Ton takve violine bih opisao upravo kao čoveka koji može tiho da govori, a da ga čuju kao na Maslinskoj gori, da ga čuju kilometrima odatle. Ovo je moj dvestoti, jubilarni instrument, jako sam zadovoljan. Napravio sam taj instrument kašikom da bih smanjio silu trenja. Kad sečete i režete, morate tražiti ugao gde drvo najmanje boli. Gde ćuti i trpi sve to", priča Jovan Popović iz Udruženja savremenih violinara.

Ploče su zahtevne za izradu, međutim, postoji još jedan veoma bitan deo violine, koji se ne vidi. U pitanju je štapić nežnog naziva - dušica. 

„To je jedno parče drveta koji se pravi od gornje ploče, od smreke, koja se stavlja kroz f otvor unutra, nasloni se na gornju i na donju ploču - dva tonska centra, i stalno stoji tu, za vjek i vjekova. Kada stavimo tu dušicu - ovaj instrument ne bi mogao i ne bi bio živ bez te dušice", objasnio je Popović.

Sledeći put kad budete slušali neku lepu melodiju sviranu na violini, setite se ove vekovne istorije koja stoji iza nje. Jer, violina je kao živo biće. Ako je tako doživimo, sigurno ćemo razumeti poruku koju nam šalje: uvek novu i čarobniju od prethodne.