Zašto bežimo od čekića i gde su mlade zanatlije

Milivoje Stošić iz podjastrebačkog sela Reljinac pinterskim zanatom bavi se već 40 godina. 

Kaže da nije imao lak put od šegrta do majstora, jer mu je otac bio strog učitelj koji je želeo da ga nauči najvećim tajnama ovog majstorskog zanata.

Majstoriju je naučio ali sada nema kome da prenese svoje znanje.

„Uslugu vršimo i ljudima u selu, popravku burića, bačvi kad stignem i tako da, već što kažu. Ja sam u nekim godinama gde mi popušta malo fizička sposobnost. Trudićemo se da zadržimo taj zanat da ne izumre ako hoće neko dete da nauči da nastavi da to radi", rekao je Milivoje.

Slična je situacija i u kovačkim radionicama gde uglavnom rade vremešni majtori koji su se čekića i nakovanja latili prvenstveno zbog svojih potreba.

„Počeo sam od nule da klepam za mene, znači prvo za mene, sve moje mašine ja popravljam, niko mi ne treba. E sad sam počeo da radim malo i za ljude. Dolaze mi ljudi iz Velike Plane i Gornje Rečice", ispričao je kovač iz Šumarovca, Velimir Jovović.

Majstor Velja kaže da ponekad ima i zahtevne mušterije ali se trud da svima udovolji.

„Doteraš mu plugove, sve ti završi, sve ti sredi, probaš, reklamacija ima ako ne valja, ali za sada je u redu", dodaje Zoran Jocić iz Gornje Trnave.

U preostalim malobrojnim zanatskim radnjama skoro i da nema mladih majstora.

„Kad je počela industrijalizacija, neki esnafi su prešli u preduzeća i tako su polako propali zanati. Trenutno ne postoji Udruženje zanatlija ne postoje esnafi", kaže istoričar Dragan Lekić.

Osavremenjavanje proizvodnje, uz očuvanje duha tradicije, mogla bi da bude putokaz kako treba dalje raditi i zaraditi od zanatskih poslova čiji se opstanak dovodi u pitanje.