U kući u koju odžačar Negro uđe, sreće ne manjka

U kuću u koju Negro uđe, tu, kažu, sreće ne manjka. Za sobom ostavlja čiste dimnjake, i toplu sobu, i po koju vlas sa četke, jer priželjkivati radost drugima je, kaže, njegova moralna obaveza.

„Postoji neko verovanje da dimničar donosi sreću, a sva je sreća kad je topao dom, pucketa vatra. Jednostavno to je sreća, to je za mene najveća sreća“, naglašava Radoje Stanimirović.

Priznaje da su mu mnogi rekli kako im je doneo sreću. Često ga sreću ljudi koji žele da ogarave ruke o njegovu odeću, jer je verovanje da dimničari donose sreću dosta ukorenjeno.

U Loznici i okolini retko ko ga poznaje po imenu, ali je zato po nadimku i vrednim rukama, nadaleko čuven.

„Negro me zovu zato što u džepu stalno nosim negro bombone, to su što kažu, bronhi bombone za grlo, a i asociraju me na moj dimnjak kad očistim on prosto prodiše, kao kad uzmete bronhi bombonu. Znači prodiše vam grlo. To delim deci, starijim osobama“, navodi vredni dimničar.

Na krovovima porodičnih kuća, ali i višespratnica, Negro je proveo više od polovine radnog veka. Nikada se nije pokajao zbog odabranog posla, čak ni kada je iz odžaka pored čađi, vadio cigle i četke. I za ogaravljene ruke našao je rešenje – ručno pravljeni sapun kabaš koji nabavlja od bake iz susednog sela.

„Kao i svaki posao uđe ti u krv. Jednostavno, susrećeš se sa ljudima. Najveća mi je sreća kad te danas pozdravi trideset do pedeset ljudi, i svako hoće nešto da pita ili traži savet – kakav ogrev da kupi, kakav kotao. Ne bih menjao ovaj posao“, tvrdi Radoje.

I dok veruje da drugima donosi sreću, nada se da će pogledati i njega. Ne treba mu, kaže, ništa drugo, osim nekog ko će kada se on penzioniše nastavati da radi najbolji posao na svetu.