"Đorđu kam bek" - ali Đorđe ni u Pariz ni u Australiju, već u Užice da šije šajkače

U posleratnoj, zanatskoj zadruzi, bio je jedan od 60-ak učenika, kasnije 10-ak krojača, koji su imali radnju u zanatskom kvartu Užica.

„Posle rata svi zanati su cvetali, pa i šnajderaj. Bilo je pre 40, 50 godina da se uoči Nove godine i 1. maja nije spavalo, toliko je bilo posla, a sad je već drugačije", rekao je krojač Đorđe Jokić.

„Mi smo školski drugovi, a dok smo učenici bili, zajedno smo se družili, zajedno smo išli, kod mene kući dolazio on odela šio za sebe, ja sam šio, nikad nismo bili konkurencija jedan drugom", napominje Dragomir Bukvić.

Sa dodatno završenom ekonomskom školom, Đorđa je put odveo u drugu profesiju, ali i na odmor u inostranstvo, gde se, uz primamljive ponude za ostanak, dokazao kao dobar šnajder.

„Ja sam otišao kao turista u Pariz. U Australiju sam otišo, vuklo me nešto. Gde sam radio majstor mi kaže 'Đorđu, kam bek'. Ja sam se nasmijao, nikad. Ni u Parizu ni u Australiji, eto suđeno mi da sudbinu završim u Užicu, gde sam i počeo, rekao je Đorđe.

I samo zbog, danas skromne penzije, po malo se kaje što nije ostao u inostranstvu, ali od svog zanata, ne odustaje. Šije čakšire, prsluke, šapke, šajkače od tek nekoliko centimetara do jedno gmetra.

„Pravo da vam kažem ja sam na ovo navikao. 70 godina se bavim ovim da mi to neko zabrani ne znam šta bi drugo radio, navikao sam na šnajderaj i to ti je. Tako će biti do kraja života", zaključio je Đorđe Jokić krojač iz Užica.