Kad crep postane platno za slikanje

Dobrodošli u galeriju na otvorenom. Da biste stigli na krov ove beogradske zgrade, najpre morate da upoznate Slavicu Veličković. Bankarku u penziji, koja obožava boje. Kod nje se ništa ne baca i svaki predmet dobija novu vrednost, a specijalnost joj je slikanje na crepu.

„Crep sam našla sasvim slučajno, kad je moj svekar doneo neke stare crepove sa vikendice. Ja sam onda htela da uradim nešto da se to ne baci i tako sam krenula da pomalo crtam“, kaže Slavica.

Ljubav prema crtanju gaji još od detinjstva. Kao gimnazijalka učila je slikanje kod profesora Sergeja Jovanovića, umetnika i likovnog pedagoga. Inspiraciju crpi u slikama naivnih umetnika.

„Žužana je svima inspiracija za naivno slikarstvo, ali tako pronađem malo i po internetu, pa gledam tako šta bih ja mogla eventualno da uradim. Volim da su boje žive, da to deluje malo bajkovito, da ušareni prostor i to se ustvari i ljudima dopada“, smatra naivna umetnica.

Najpre se dopalo prijateljima. A zahvaljujući njima Slavica je stigla i do prvih kupaca. Dodatni prihod u penziji, kaže, dobro joj je došao.

„I onda sam ja prošrila asortiman i prijatelji su pokazivali prijateljima i onda je bilo pitanje kako da dođu do toga da kupe. Ja sam bila zbunjena, kako sad, koliko to košta, kad se ja zabavljam ustvari. Moja prijateljica je zvala svoju prijateljicu i došle su ovde, i ona je pazarila nekoliko komada i tako je stigao prvi kupac“, seća se Slavica.

U radu koristi akrilne boje, a potom svaki crep zaštiti lakom za čamce, kako bi mogao da odoli svim uslovima eksterijera. Njeni komadi najčešće krase terase, verande, vikendice, bašte.

Iako već pet godina crta po crepovima, Slavica se tek pre nekoliko meseci odvažila i prikupila dovoljno radova da ih predstavi publici. U tome joj je dosta pomogla njena ćerka Jovana.

Naročito kada je u pitanju predstavljanje radova na društvenim mrežama.

„Ja sam u početku bila zadužena za tu neku logistiku, da tako kažem, nama je trebao neki spoljni momak, neko ko će odlaziti po boje, pronalaziti to na različitim mestima, nabavljati četkice, i slično. Međutim, kada smo došli na ideju da možda to nekako i izreklamiramo otvorili smo Instagram stranicu čiji sam ja administrator“, objašnjava Jovana.

Baš tu stižu pohvale, sugestije, ali i pitanja kako se ovako nešto uči. Međutim, Slavica, kao pretežno samouka umetnica, ne drži časove. Ali se potajno nada da će joj kako u uživanju, tako i poslu, ćerka pridružiti.

„Kada vidim sa koliko ljubavi moja majka pristupa svemu tome, ona je u stanju da satima oslikava pusti muziku, skuva kafu i uživa u svemu što radi. Nekako vidim i sebe da se nakon napornog dana i ja pridružim i pozabavim tako nečim, samo uz drugačiju muziku“, kaže Jovana.

Kako je posao na samom početku i galerija je puna radova. Međutim, pozitivni komentari, ali i sve više pratilaca na društvenim mrežama podsticajno deluju, pa se galerija polako prazni. Međutim, Slavičine ruke vrlo brzo to nadoknade.