Bik je uvek bio uz srpskog seljaka i zato zaslužuje da dobije spomenik

Od buše, podolca, kolubarca do holštajna i simentalca – bik je uvek bio zlata vredan. Prvi za rad stigli su u Srem sa Slovenima, a zbog trinaestovekovnih zasluga za srpska domaćinstva, stigao je iz Brazila preko Italije i kamen gnajs za spomen skulturu.

„Zove se 'Iskon' i on je ovde zato što je najpravljen od kamena starog milijardu i sto miliona godina, a simboliše našu prošlost. Prošlost ljudi koji su uz ovog bika opstali zahvaljujući njegovom radu i  zalaganju“, naglašava Slobodan Simić, upravnik Specijalnog rezervata prirode „Zasavica“.

Od obrade do odbrane zemlje, bik je uvek bio uz srpskog seljaka. Za oranje dva su bila jača od četiri konja, a brojna nejač othranjena od plodne zemlje. Na hektar oranice bar dve krave u štali, mlekari puni, od kože obuća, od roga češalj i bukagija za zalivanje kose.

„Ona su nekada držali porodice. Oralo se sa njima, vukla zaprežna kola, porodice su zavisile od goveda“, podseća Zoran Nedić, šef farme rezervata „Zasavica“.

Volovske zaprege kroz blato i gudure vulkle su i topove uz srpske vojnike. Vukli odavnina i balvane kroz šumu za građu i ogrev. Krajem 19. veka iz Mačve u Italiju peške je izvezeno 10.000 goveda. Posle prvog svetskog rata, dobar bik vredeo je zlatnik.

Velinka Savatić dodaje da su oni koji su imali dobrog bika, bili ugledne gazde i domaćini koji nisu morali da brinu kako će obaviti sve poljske radove.

„Zlato srpsko koje je izvelo celo domaćinstvo. Držo moj otac, moj djed, ja, pa moj sin, pa i unuk. To je srpski kapital, dobiješ tele, mleko, raniš decu, prodaš i tako dinar po dinar...“, ističe Dragiša Savatić iz Zasavice.

Da iskleše kamenu skulpturu univerziteskom profesoru u penziji, Velimiru Karaveliću, trebalo je godinu dana i bar brusilica dnevno za rad. Iz zahvalnosti za pomoću u opstanku našeg naroda i za večnost biku – „Iskon“ je njegov vajarski dug.