Zašto se u Japanu veruje da se uz kamene statue može isceliti duša

Redovi identičnih malenih statua koje, čini se, prikazuju simpatičnog monaha obrijane glave, i o vratu nose crvene portiklice i po koji venac cveća, protežu se nenametljivo ivicom dvorišta mnogih budističkih svetilišta u Japanu. 

Visine do kolena, ušuškane u nekom zelenom kutku, na obodu groblja, ili u podnožju zida, one često ostanu neprimećene ili, pak, budu brzo zaboravljene kao sitan, ekscentrični ukras ili zanimljiv, ali suštinski nebitan detalj domaćeg, religioznog folklora.

Samo onde gde je višestruki niz tih kamenih statua zašao dublje u prostor kojim se kreću posetioci hrama i one svojom brojnošću i pravilnim rasporedom podsećaju na patuljastu vojsku, vazduhom teče radoznali žamor i probija se kliktanje foto aparata - obli obrazi tih minijaturnih kipova i poneka lutka ostavljena pred njihovim ćutljivim strojem izazivaju simpatije i čuđenje.

No, te jednoobrazne skulpture spokojno sklopljenih očiju i nežnih, detinjih crta nose daleko veću religioznu važnost nego što to možda nagoveštavaju njihove skromne razmere ili nenametljivi prostorni položaj, te otelovljuju znatno ozbiljniji lični i društveni smisao nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti na osnovu njihovog dražesnog izgleda i predmeta neobaveznog karaktera koji se nekad nađu pred njima, kao što su ambalaže od sokova i plišane igračke.

Ni male dimenzije, ni puni obrazi, ni crvene krpe pod bradom nisu slučajnost - statue bodisatve koji je u Japanu poznat kao Đizo, namerno su napravljene tako da podsećaju na novorođenčad - on je svetac za kojeg se veruje da milostivo pomaže duše preminulih, naročito dece, na njihovom teškom putu od smrti do ponovnog rođenja, kada im se sudi za dela koja su počinili za života.

Pri tom, nastradaloj deci, uključujući tu i onu mrtvorođenu, se uzima kao greh to što su svojim preranim odlaskom izneverila očekivanja svojih roditelja i duboko ih rastužila, odnosno, što su im svojom iznenadnom smrću, koja ima veze i sa moralno lošim ponašanjem i nepovoljnom karmom nasleđenom iz prethodnog života, prouzrokovali neizmernu patnju.

Naime, u Japanu, mada za to izgleda nema osnova u kanonizovanim budističkim sutrama, narod je dugo verovao da duše dece i fetusa izgubljenih pobačajem najpre padaju u pakao. Tamo u plićaku mitske reke Sai, koja ih razdvaja od spasenja, kaže legenda, od kamenja pokušavaju da naprave budističke stupe kako bi sprale svoje grehe i izdigle se iz podzemnog sveta, ali im ih demoni pakla stalno ruše, zbog čega im preti večna i neutešna patnja.

Tu im, međutim, u pomoć priskače bodisatva Đizo (sanskrit: Kšitigarba) koji rasteruje demone i jadnu decu vodi preko reke, omogućujući im napredak na trnovitom putu iz donjih svetova. Zato su podizanje i ukazivanje pošte statui Điza vredna dela kojim se ublažavaju muke i obezbeđuje spasenje duši preminulog deteta.

Otud, broj malenih statua Điza obično ukazuje na to koliko je roditelja (vernika) izgubilo porod, a crvene portiklice, dečje kapice i štapovi sa šarenim točkićima na vrhu, kao i cveće, lutke i slatkiši koji ponekad krase redove tih patuljastih kipova, sugerišu šta su ta deca volela, odnosno, šta se smatra da bi moglo da im zatreba ili ih uteši u zagrobnom životu.

Žučne rasprave

Iako u Japanu već decenijama slabe tradicionalne religiozne forme, a poslednjih godina postepeno opada i značaj jednog od najuvreženijih i najinertnijih, odnosno, u društvu verovatno najdublje ukorenjenih i na promene najotpornijih obreda koji sprovode budistički sveštenici, opela prilikom sahrana, verovanja vezana za sudbinu duše nastradale dece i praksa štovanja bodisatve Điza opstaju, i čak s vremena na vreme izazivaju interesantne, višeslojne debate, pa i žestoke rasprave, ne samo u budističkim krugovima već i, šire, u društvu.

To možda i nije čudno s obzirom na snažan emotivan naboj - bol, osećaj krivice i kajanje koje povlači gubitak dece, pogotovo u savremenom urbanom, tehnološkom i tržišnom društvu u kojem se brakovi sklapaju kasno a deca rađaju u manjem broju nego u prošlosti. 

U središtu kontroverzi se našlo pitanje abortusa, i to i u doktrinarnom i moralnom smislu. Kakav bi stav prema veštačkom prekidu trudnoće budisti trebalo da zauzmu s obzirom na diktat njihove vere koji zabranjuje ubijanje svih živih bića je stara dilema, koja se u Japanu uglavnom rešavala tako što su budistički sveštenici prećutno tolerisali abortus, u nastojanju da pokažu razumevanje prema patnji žena s neželjenom trudnoćom i prema eventualnoj nesreći dece koja bi nepoželjna došla na svet i zbog toga bila zanemarena ili možda čak zlostavljana ili odbačena.

Oni su se, stoga, pragmatično usredsređivali na molitve i čitanje svetih spisa za spas duša usmrćenih fetusa. Međutim, u vreme rasta broja abortusa u posleratnim decenijama, u Japanu se nametnuo još jedan važan problem, i to u vezi toga kako treba shvatiti duše odbačenih plodova.

Među hramovima koji su reklamirali svoje duhovne usluge osobama koje su prekinule trudnoću javili su se i oni koji su im sugerisali da će ih, ako ne podignu statuu Điza i ne poruče ritual za pokoj duši „deci vode", kako se u Japanu često nazivaju arbortirana, mrtvorođena i rano preminula deca, duhovi tih nesrećnih beba proganjati i izazivati im mirijade problema, počev od bolesti druge, rođene dece, do neuspeha u poslu i razmirica u braku i ljubavi.

Ovaj koncept, da duše onih koji su doživeli preranu, nasilnu ili nepravednu smrt, uključujući tu i abortirane fetuse, nose u sebi veliki gnev koji osvetoljubivo i neumorno usmeravaju na osobe koje su se o njih ogrešile, od davnina je vrlo raširen u istočnoj Aziji.

On, međutim, nije zaista u skladu sa (indijskim) budističkim pogledom na život posle smrti jer bi, striktno govoreći, po budističkoj ortodoksiji, duše preminulih trebalo da se ponovo rode u telu drugih živih bića ili u nekom od mnoštva budističkih rajeva, dok bi oni koji su dostigli nirvanu trebalo da su time sebe sasvim odvojili od kruga rađanja i smrti, odnosno, daljeg bitisanja, te stoga, u principu, ne bi trebalo da ugrožavaju žive.

Tako je ideja da bi duše „dece vode" mogle da se osvete svojim tvorcima među delom sveštenstva i stručnjaka za religiju kritikovana kao nebudistička, ali i moralno osuđivana, naročito u (za religiozne i psihološke nijanse relativno neosetljivim) medijima, kao ucenjivanje ljudi koji su ranjivi, pa čak i kao iznuđivanje novca zastrašivanjem.

Ipak, budizam je u Japanu, kao i drugde, tokom svog širenja i misaonog razvoja apsorbovao puno lokalnih, animističkih i politeističkih verovanja. Kada je u pitanju Zemlja izlazećeg Sunca, najočigledniji primer je onaj u vezi biljnog sveta, koji se u budističkim sutrama indijskog porekla ne pominje kao prožet dušom, ali se u spisima japanskih budista, pod uticajem domaćeg šinto pogleda na svet koji vidi duh u svemu materijalnom, uključujući tu i biljke, vodu i neorganske objekte poput stena, pominje kada se nabrajaju svesna bića čijem spasenju su posvećene bude i bodisatve.

Spoj budizma i šintoističkog animizma u Japanu je vrlo stara, rasprostranjena i uglavnom tolerisana pojava, pa zato nije čudo da se i u slučaju „dece vode" u budističko razmišljanje uvuklo shvatanje duše (tragično nastradalih) koje, čini se, nije sasvim u saglasju s drugim elementima tog učenja.

Ta otvorenost za sinkretizam je širi religijski kontekst ili kulturni pejsaž u kojem neki budistički hramovi u Japanu i danas, prilikom oglašavanja rituala vezanih za pokoj duši „deci vode", navode da je takav obred potreban da bi se tužna i gnevna duša odbačenog fetusa umirila i zadovoljila, mada pri tom ne ulaze u detalje o tome šta bi duša u takvom stanju mogla da učini živima ukoliko se ritual ne obavi.

Sam naziv „deca vode", smatra se, šinto je porekla, odnosno, dolazi iz teogonijske scene zabeležene u mitološkoj hronici Kođiki s početka osmog veka, u kojoj bog Izanagi i boginja Izanami stvaraju japanska ostrva i brojna božanstva, ali pri tom odbacuju svoje prvorođeno, deformisano dete tako što ga stave u trščani čamac i puste na more, u nepregledno vodno prostranstvo.

I drevna praksa vezana za „decu vode", u kojoj su roditelji u Japanu raznim metodama izazivali pobačaj ili ubijali neželjeno dete po rođenju i pri tom mu se izvinjavali i pravdali rečima da će mu biti bolje na onom svetu nego u njihovoj siromašnoj porodici, deo je prastarog animističkog viđenja sveta u kojem duše ulaze u plod u materici iz nevidljivog sveta duhova, i po smrti ponovo napuštaju naš i vraćaju se u onostrani, spiritualni svet.

Pri tom je prelaz između tih paralelnih svetova postupan, usled čega se mala deca ponekad vide kao posebno obdarena moćima, jer su tek prešla na ovu stranu i još uvek zadržavaju nešto od natprirodnih svojstava onog sveta, a ljudi u dobroj starosti, naročito oni koji se, recimo zbog demencije, neobično ponašaju i govore nerazumljivo, kao osobe koje su već započele povratak i stoga poseduju mističnu vezu sa svetom duhova, odakle crpe nama neshvatljivi jezik i obrasce ponašanja.

Taj pogled na svet u prohujalim vekovima omogućavao je roditeljima u Japanu koji bi veštački izazvali pobačaj ili usmrtili neželjeno dete po rođenju da to učine s uverenjem da time život ne uništavaju zauvek, već da samo jednu dušu privremeno vraćaju nazad na onaj svet, odakle će ona opet kasnije doći u telu nekog drugog deteta.

Malene statue kao iscelitelji napaćenih duša 

Dok se u SAD i drugim državama Zapada dugo vode oštre debate o tome da li se i od kog meseca trudnoće plod može smatrati živim ili svesnim, i o tome da li se fetus može smatrati ličnošću isto kao i rođeno dete, u Japanu, kada su tradicionalna verovanja u pitanju, nema dileme da je plod prožet dušom, odnosno, životom od samog začeća.

Uprkos tome, kao što se može videti iz verovanja o vraćanju „vodene dece" i spasilačkoj ulozi bodisatve Điza, veštački izazvan pobačaj u Japanu se tradicionalno nije smatrao činom kojim se bespovratno i definitivno uništava život, već pre jednom vrstom preusmerenja kretanja duše, da li nazad u onostrani svet duhova ili, budistički gledano, u sledeću fazu ciklusa rađanja i smrti.

Iako u tim pogledima na svet abortus, dakle, ne znači potpuni kraj života, on je ipak praćen osećajem gubitka i krivice, kao čin koji je osujetio rast, razvoj i ostvarenje jedne ličnosti. Zato molitve Đizu i podizanje malih statua u njegovom obliku i danas imaju katarzičnu, isceliteljsku funkciju, ne samo za nedvosmisleno opredeljene vernike, već i za one koji sebe formalno ne smatraju poklonicima budizma i nemaju jasnu sliku o tome kako bi mogao da izgleda život nakon smrti ali priželjkuju njegovo postojanje i osećaju nemir u vezi prekida trudnoće. 

Naime, čak i oni koji su uvereni da zagrobni život uopšte ne postoji a doživeli su pobačaj ili smrt deteta u patuljastim kipovima dobroćudnog budističkog sveca mogu da nađu izvestan smisao ili fokus, jer te statue oživljavaju sećanje na izgubljeno dete i pružaju fizički medij kojem mogu da upute nežne reči koje bi inače šaputali svom detetu da je živo.

Stoga je kritika na račun budističkih organizacija da je nuđenje religioznih usluga kao što su obredi za spas duše „dece vode" i postavljanje statua bodisatve Điza u dvorištima i grobljima hramova pohlepom motivisana zloupotreba činjenice da su abortusi legalni i relativno bezbedni, možda prestroga - te duhovne usluge nisu prosto nametnute, jer za njima postoji realna psihološka potreba i na njoj zasnovana tržišna potražnja, koja je naročito porasla tokom nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata kada je legalizovan abortus, a upotreba kontraceptivnih sredstava poput kondoma još nije bila uzela maha.

U tom smislu, rituali i statue posvećene abortiranim fetusima se mogu okarakterisati i kao relativno opravdano prilagođavanje tradicionalnih religioznih aktera novim društvenim uslovima nastalim usled promena u pravu, medicinskoj tehnologiji i stilu života građana.