Programeri koji su se odlučili za voćarstvo

Prema receptu dobijenom od prababe, uz egzotične začine iz daleke dedovine, Mirjam u Surduku pravi slatke čarolije. Pitanje „Koliko dana do završetka aplikacije?“ ona i njen suprug zamenili su sa „Koliko dunja za teglu džema?“. U Beograd se, kažu, ne bi vratili.

Dunje u Surduku. To je svakodnevica za Mirjam i Dejana. Kada su pre šest godina napustili Beograd i programiranje, odlučili su da se presele na Dejanovo porodično imanje i zasade baš dunje.

„Prosto je sve postalo isuviše napeto, isuviše brzo, teško. Sve je za juče, sve je za odmah. Mnogo tenzija. Poslodavci koji su, takođe, veoma zahtevni. Gužva u Beogradu. Sve više vozila“, nabraja Mirjam razloge koji su ih naveli na ovaj korak.

„Za dunju smo se opredelili raspitujući se za tuđa iskustva i u literaturi, jer smo morali da budemo realni. Došli smo iz grada, nemamo uopšte iskustva za tu priču, ali, eto, uspeli smo da odaberemo voćku koja je nama u tom trenutku izgledala najprimamljivija“, dodaje Dejan Ljubojević.

Početak nije bio jednostavan.

„Nisam znala ni gde je Surduk, a dunju sam poslednji put jela dok mi je bila živa prabaka, pa pravila sve ovo što ja danas pravim, tako da, zahvaljujući njoj, otuda još jedna ideja“, kaže Mirjam.

Ispostavilo se da je izbor voćke bio pravi. Posle šest godina, godišnje im rodi pet tona, a oko dunja, kako kažu, nema previše posla.

„Malo je problematičnije kada su kišne godine, pa krene trava. Onda tu ima košenja na svake dve nedelje. Berba nije problem. Napravimo, što bi rekli Sremci, mobu, pa dođu i deca, i prijatelji, i drugari da provedu vikend u prirodi“, objašnjava Dejan.

Poreklo Mirjam je i razlog zašto su džem, kompot i slatko koje ona pravi drugačiji.

„Kada me pitaju otkud karanfilić u kompotu, odgovorim da sam pomešala Šumadiju i Egipat. Ja sam po ocu Egipćanka, a po majci sam iz Lunjevice, odnosno po pradedi, tako da mi najmanje prija Srem i Vojvodina koja je ravna. Kada smo prvi put išli kolima i obilazili, pitala sam se ima li neko brdo“, priseća se Mirjam.

Začini egipatski, ali recept šumadijski još iz 1936. godine, dobijen od prabake. Više je posla oko prerade voća, ali je i dobit mnogo veća.

„Ljudi se trude da prodaju sirovinu. Naša ideja uopšte nije bila prodaja sirovine. Naprotiv. Hteli smo da napravimo proizvod od te sirovine. Iskreno, zarada je puta deset ako bilo šta napravite“, ističe Dejan.

Mirjam priznaje da nikada nije zažalila što se odlučila na ovaj potez, osim kada je videla krticu. Posao programera u Beogradu je bio izvesniji, sigurniji, ali kažu da se nisu pokajali, iako je sada možda teže, jer slobodnog vremena nemaju. Ali zato imaju mir, zelenilo i miris dunja.

broj komentara 4 pošalji komentar
(ponedeljak, 16. dec 2019, 20:38) - anonymous [neregistrovani]

Програмери? Можда у Коболу или Досу?

Мало је текст "претанак", озбиљни програмери у Србији примају 3-4.000 евра месечно, а "преко" 2-3 пута више и тешко да би им пало на памет да праве џем...

(ponedeljak, 16. dec 2019, 20:01) - Mare Bataja [neregistrovani]

Odličan ukus

Probao, mnoooogo dobro!

(ponedeljak, 16. dec 2019, 19:17) - Rade [neregistrovani]

bravo

Iskreno pozdravljam hrabar i razuman životni korak.

(ponedeljak, 16. dec 2019, 10:03) - Паметњаковић [neregistrovani]

А као програмери су имали слободног времена?

Само ако нису радили ништа, тј. били незапослени.