Gimpi gimpi, biljka iz pakla

Gimpi gimpi (Dendrocnide moroides) je otrovna australijska biljka koja može da naraste i do tri metra visine. Na prvi pogled izgleda bezopasno, a za listove u obliku srca nikada ne biste pomislili da će izazvati pravu agoniju kada ih dotaknete.

Međutim, lišće i stablo prekriveni su finim šupljim bodljama, koje ako prolaznik ima nesreću da mu se zabodu u kožu izazivaju neverovatan bol.

Oni koji su imali bliski susret sa ovom biljkom kažu da bodlje izazivaju osećaj užarenosti, koji se širi velikom brzinom i traje dugo - danima, a nekada mesecima. Da sve bude gore, biljka stalno odbacuje otrovne bodlje u vadzuh, koje čine i njihovo neposredno okruženje potencijano opasnim.

U lišću i stablu se nalaze sitne ćelije pune neurotoksina, koji izaziva momentalnu bolnu reakciju, praćenu alergijskim nadražajima i obilnim oticanjem grla, pazušnih jama i prepona usled širenja limfnih čvorova.

U severnom Kvinslendu nadzornik puteva je još 1866. godine prvi put dokumentovao ubod gimpi gimpi drveta kada je jedan od njegovih konja ušao u jedan žbun, pobesneo i uginuo za dva sata. Postoje i navodi da su konji često zbog bola trčali nekontrolisano, ponekad preko litica.

Australijski policajac Ciril Bromli opisao je dan kada je tokom obuke slučajno upao u žbun. Zbog bolova su morali da ga vežu za krevet, a agonija je trajala nedeljama dok su doktori bez uspeha pokušavali da mu pomognu.

Ciril je kasnije rekao da je čuo za jednog vojnika koji je iz neznanja koristio list gimpi gimpija kao toalet papir. Zbog neizdrživog bola, izvadio je pištolj i ubio se.

Erni Rajder nikada neće zaboraviti 1963. godine, kada je ga je grana biljke, dok je slučajno prolazio kroz gusto rastinje, „ošamarila“ preko lica, grudi i ruke.

„Sećam se osećaja kao da ogromne ruke pokušavaju da mi smrskaju grudi. Dva, tri dana bol je bio nepodnošljiv. Nisam mogao ništa da radim niti da spavam. Narednih dana bol je malo oslabio, ali je i dalje bio intenzivan. Naredne dve godine osećao sam bol svaki put kada bih se tuširao hladnom vodom“ seća se Rajder.

Prema njegovim rečima, ne postoji nijedan sličan osećaj, jer je bol toliko jak i uporan.

Marina Harli je biolog i provela je tri godine u Kvinselendu pokušavajući da podrobno ispita ove biljke. Samo provođenje vremena blizu bilo je izuzetno neprijatno praćeno kijanjem, a ubrzo i krvi iz nosa i oticanjem kapaka.

Čak ni zaštitna maska i rukavice je nisu spasle od nekoliko uboda, od kojih je zbog jednog hospitalizovana. Marina je razvila alergiju od koje je umalo umrla.

„Ubod je najgori osećaj bola koji možete da zamislite. Kao da vas nagriza kiselina dok vas udara struja. Alergija se vremenom razvila, koja je izazvala užasan svrab i otoke i zahtevala je lečenje steroidima. Tada su mi doktori rekli da više ne treba da provodim vreme blizu tih biljaka“, objašnjava Marina.