Anoreksija - zamka uma u koju češće upadnu devojčice

Marina je dva puta vodila borbu sa anoreksijom. Bila je devojčica zarobljena u telu zrele žene. Nespremna da prihvti svoje telo.

„Bilo je vezivanja grudi selotejpom, sakrivanja, prikrivanja, sve do toga da sam shvatila da se, ukoliko gladujem i mršavim - moje telo vraća u infantilni oblik koji sam po svaku cenu želela da zadržim", ispričala je Marina Marković.

Merenje svakog zalogaja, promene raspoloženja - pratile su Marinino prvo suočavanje sa anoreksijom. Drugi put se jedva izvukla. 

„Ja sam znala koliko u svakom zalogaju ima čega, koliko kalorija, kako se to razgrađuje, tako da je moja kilaža pred odlazak na lečenje bila 29 kilograma", iskreno je rekla Marina.

Vitko telo imperativ je u modnoj industriji. Mnoge manekenke trpe teror izgladnjivanja.

Jelena Helen Babić je sa petnaest godina upoznala surovosti tog sveta. 

„Mereni smo svake nedelje, proveravali su naši menadžeri da li smo spremni za te dizajnere, da li mogu da nas predstave njima, i to je išlo u centimetar", izjavila je model i preduzetnik, Jelena Helen Babić.

A išlo je i ka anoreksiji, koja nije samo poremećaj ishrane. To je i zamka uma - u koju češće utonu devojčice. 

„Dete to često i verbalizuje - jako sam debela, moram malo da smršam ovde i ovde, ne smem ovoliko da jedem, ne nisam gladna... Kada ih pitate šta su poslednji put jele, izostane ta informacija", rekla je psiholog Ana Mirković.

„Imala sam situaciju da je jedna devojka dve godine jela grisine i žvakala led", dodala je nutricionista Ana Gifing.

Oboleli se trude na sve načine da zamaskiraju zavisnost od gladi. 

„Dete mnogo hoda dok se preslišava i uči. Onda hoda duže distance u gradu, radi vežbe više nego što bi trebalo. Zapravo sve vreme boreći se sa tim da smanji telesnu težinu, a roditelj može to videti kao neku super aktivnost", dodala je Ana Mirković.

„Postoje devojke koje imaju ozbiljne metaboličke poremećaje, endokrinološke, izgube ciklus, dobijaju strahovite otoke na nogama, dobijaju slabost bubrežne i jetrene funkcije", upozorava Ana Gifing.

Smrtnost je i dalje velika, ali stručnjaci kažu da je izlečenje moguće. Neophodan je timski rad lekara, psihologa i porodice. 

„Kosa je porasla, hormoni su se stabilizovali. Suština je bila da je svaki moj kilogram u bolnici dobijen prvo u glavi, a potom u telu", dodaje Marina.

Dve od tri devojke su smrtno ugrožene 

Mladim devojkama često se nameće uslov - da je za uspeh u životu potrebno da budu mršave i vitke. Jelena je to na vreme shvatila. 

„Devojke koje bi volele da ostanu u tom svetu, bilo je slučajeva da stvarno jedu malo u toku dana, samo neko voće ili da se izgladnjuju ili da apsolutno ne jedu ništa u toku te nedelje da bi mogle da uđu u tu haljinu", ispričala je Babićeva.

Jelena je sada preduzetnica, njena lepota pleni.

Marina je iz pakla anoreksije izašla kao pobednik. Međutim, statistika je neumoljiva - dve od tri devojke budu smrtno ugrožene.

U Srbiji ne postoji specijalizovani bolnički centar gde bi se osobe sa ovim oboljenjem obratile za pomoć.

Stručnjaci napominju da izostaje i medijska podrška koja bi upozorila na opasnosti do kojih anoreksija dovodi.