Da li će antibebi pilula zauvek ostati namenjena samo ženama

Trenutne mogućnosti kontraceptivnih sredstava koje koriste muškarci su veoma ograničene i prilično neefikasne – tako da ne čudi što se u toj oblasti nije odmaklo dalje od istraživanja. Iako je napredak važan, ipak je važno i da to ne ide na štetu poboljšanja kontraceptivnih sredstava koja su trenutno dostupna ženama.

Otkad su se pilule za kontrolu rađanja pojavile šezdesetih godina, omogućile su ženama ne samo da kontrolišu začeće, već su im pomogle i u regulisanju bolnih menstrualnih ciklusa (dismenoreje), nemenstrualnih bolova u karlici i obilnih menstrualnih krvarenja.

Ali i pored ovih pogodnosti, ovaj vid kontrole rađanja ne prija svim ženama. Antibebi pilule često izazivaju neželjene efekte koji u pojedinim slučajevima veoma dramatično utiču na kvalitet života.

Mnoge žene zbog kontraceptivnih pilula imaju neredovne cikluse, nadimanje, glavobolje. U nekim slučajevima ovi neželjeni efekti mogu biti i mnogo ozbiljniji: visok pritisak, stvaranje krvnih ugrušaka, čak mogu uzrokovati i moždani udar. Istraživanja su takođe potvrdila vezu između uzimanja antibebi pilula i povećanog rizika od depresije, kao i smanjenja seksualne želje i libida.

Ovi neželjeni efekti su često razlog što oko jedne trećine žena odustane od korišćenja kontraceptivnih pilula već posle godinu dana.

Problem ne stvara samo pilula. Reverzibilna kontraceptivna sredstva poput spirale, koju u Velikoj Britaniji koristi oko 12 odsto žena, takođe izazivaju neželjene efekte i imaju brojne nedostatke.

Poput pilule, i hormonalne spirale (mali uređaj koji se postavlja u grlić materice, gde oslobađa hormone) mogu da izazovu neželjene efekte kao što su neredovni ciklusi ili izostanak ciklusa, glavobolje, mučninu, gubitak kose, depresiju i smanjeni libido. Čak i nehormonske spirale (poput bakarne spirale) mogu prouzrokovati obilnije menstruacije, duži menstrualni ciklus i bol – što dovodi do toga da žene ubrzo odustaju od njihovog korišćenja.

Pronalaženje pravog kontraceptivnog sredstva često zahteva mnogo pokušaja i pogrešaka. Jedan od uzroka ovih problema je i to što kliničari nemaju pristupa opsežnijim i detaljnijim podacima koji bi im pomogli da predvide koji metod će najbolje odgovarati pojedinačnoj ženi.

Neželjeni efekti i njihova težina se veoma razlikuju od žene do žene, u zavisnosti od njihove osetljivosti na hormonalne promene, a veliki uticaj ima i genetika.

Potreba za poboljšanjem

Jasna je potreba za velikim kliničkim ispitivanjima novih i postojećih oblika kontrole rađanja. Ipak, uprkos tome, malo se ulaže u to da se ovo dogodi, a prioritet se daje drugim oblastima istraživanja.

Na primer, između 2017. i 2020. godine, sprovedene su samo 23 kliničke studije kontraceptivnih sredstava koja je finansirala farmaceutska industrija, u poređenju sa 600 za lekove namenjene kardiovaskularnim bolestima i 140 preparata namenjenih za oftalmologiju.

Najšokantniji je podatak da se samo dva odsto prihoda farmaceutskih kompanija koje prodaju kontraceptivna sredstva vraća u istraživanje i razvoj. Čak i kada se metode poboljšaju ili usavrše, često nisu dostupne širom sveta zbog lokalnih propisa i zdravstvenih sistema.

Pristup željenoj kontracepciji u Velikoj Britaniji u velikoj meri zavisi i od sistema nabavke (načina na koji se procenjuju potrebe i planira kupovina i nadgleda nivo zdravstvenih usluga za javni zdravstveni sistem) i budžeta koji je odvojen za ovu namenu – a koji su smanjeni za 13 procenata između 2015. i 2018. godine.

Takva smanjenja budžeta mogu značiti da žena mora da pređe sa brenda kojim je zadovoljna na brend koji joj ne prija. I premda je Velika Britanija sada dozvolila da se tablete sa progesteronom kupuju bez recepta, žene i dalje imaju ograničen pristupa sredstvima za kontrolu rađanja – a troškovi povezani s tim za neke su često nedostižni.

Kao da niko nema interes da se situacija popravi

Pored problema dostupnosti, primetan je i nedostatak daljih istraživanja na unapređenju kontraceptivnih sredstava za žene iz više razloga. Pre svega, kompanije nisu motivisane da ih usavršavaju jer je već dokazano da su uspešne u sprečavanju trudnoće.

Pored toga, tela koja obezbeđuju finansijska sredstva više su zainteresovana za oblasti istraživanja medikamenata koji su namenjeni za oba pola, a ne samo za žene – tako da im ovo nije prioritet.

Mnoge žene nastavljaju sa korišćenjem sredstva za kontrolu rađanja uprkos neželjenim efektima koje izazivaju, jer ne žele da zatrudne – tako da se ne registruje pad potražnje.

Iako postoji jasna potreba za razvoj boljih kontraceptivnih sredstava namenjenih muškarcima, još mnogo toga treba preduzeti kako bi se iskorenila nejednakost koju žene podnose kada je reč o seksualnom i reproduktivnom zdravlju.

Međutim, nisu samo farmaceutske kompanije odgovorne za ove nedostatke – već bi i regulatorna državna tela morala da imaju više razumevanja za ovaj problem, a kliničari bi morali malo više pažnje da obrate na probleme svojih pacijenata.