Najsimpatičniji srpski anđeo: Ponekad mi se desi svinjarija, ali je i ona anđeoska

Uvek iskreni Uroš Đurić kaže da mu mnogo znači što je dobitnik nagrade Sava Šumanović. „Kada vam neko kaže da ste dobili nagradu Sava Šumanović nije vam uopšte svejedno. To ime je za nekog ko dolazi iz slikarskog miljea predstavlja jednu nedodirljivu tačku“, objašnjava Đurić.

Njegove slike izložene su i u bečkoj Albertini jednoj od najprestižnijih kulturnih ustanova na svetu.

„Ne želim da zvučim ni skromno ni pretenciozno, ali to je toliko van moje realnosti. To je nepojmljivo. Da postanete deo kolekcije u kojoj su najznačajniji radovi o kojima ste učili. Albertina je pre svega poznata po impozantnoj kolekciji crteža van svake kategorije. Njihova zbirka ima 300.000 crteža, a da ne pričamo o slikama i drugih dela. To je muzej ranga Luvra, njujorškog Metropolitena ili minhenske Pinakoteke“, ističe poznati umetnik.

Osim što je slikar, Đurića mnogi znaju i kao Anđela u filmu Mi nismo anđeli, koji je snimljen pre skoro 30 godina.

„Prvu nagradu za slikarstvo sam dobio na Oktobarskom salonu 19. oktobra 1991. godine, a prvu klapu Mi nismo anđeli smo snimili 9. novembra iste godine. To je nešto što je u mom životu bilo paralelno“, priseća se Đurić.

Za taj period ga vezuje i mnogo ružnih uspomena.

„Počeo je rat, vukovarska kampanja, raspala se Jugoslavija, a te noći posle prve klape mi je umrla majka. Sve se prelomilo u tih nekoliko nedelja. Ceo život mi se transformisao. Jedan život koji sam do tada živeo je prestao, a krenulo je ovo što živim i dan danas“, navodi Đurić.

Glumio je Anđela, što za sebe smatra da mu savršeno pristaje.

„Ja sam anđeosko biće, tu nema dileme. Čak i da mi se desi neka svinjarija, to je potpuno anđeoski, kao kada vas pogode strelom u zadnjicu. Verujem da sam dobar čovek. Niko nije stradao zbog mene, niti će“, ističe omiljeni srpski anđeo.