Četvrt milenijuma od Betovenovog rođenja - od prvog koncerta sa sedam godina, do klavira bez nogu

Muzika je bila u krvi njegove porodice. Betovenov otac i deda su bili muzičari, i već u ranoj mladosti je postalo jasno da je Ludvig poseban. Uz violinu i violu, svirao je i na klavijaturama već sa četiri godine, i to dok je stajao na stolici. 

Betovenov otac Johan bio je strog učitelj, i prema nekim izvorima, terao je Ludviga da naporno vežba i uči sviranje, dok je u školi imao problema sa matematikom, čitanjem i pisanjem.

Posvetio se muzici i prvi koncert je održao sa samo sedam godina.

Učitelji muzike davali su sve od sebe dok su držali časove mladom geniju, koji je sa 12. godina postao kompozitor čija su dela objavljena.

Betovena je, između ostalih,  učio i kompozitor i dirigent Kristijan Gotlob Nef uz čiju je pomoć i objavio svoje prve varijacije za klavijature 1783. godine.

Kada je imao 16 godina otputovao je u Beč, gde je navodno svirao sa Volfgangom Amadeusom Mocartom i koji je jednom prilikom prijateljima o Betovenu rekao: „Obratite pažnju na njega, o njemu će jednog dana ceo svet pričati".

Sticanje reputacije virtuoza 

U Beču je takođe studirao komponovanje sa Hajdnom, i upravo u tom gradu stiče reputaciju virtuoza na klaviru.

Tokom uspešne karijere koja je trajala 45 godina, Betoven je napisao više od 700 dela, uključujući devet simfonija, 32 sonate za klavir i jednu operu.

Nastavio je da komponuje, iako je u kasnim dvadestim godinama počeo da gubi sluh. Nekada su mu bolovi u ušima bili toliko jaki, da ih je zatvarao pamukom i izbegavao izlaske.

Do sredine četrdesetih, deceniju pre smrti, bio je gluv, ali nije prestao da komponovanjem. U mislima je „čuo" svoju muziku i zapisivao je.

Takođe postoji priča da je navodno odsekao noge na klaviru kako bi mogao da oseti vibracije muzike na podu. 

Njegovo prvo veliko delo za orkestar, Prva simfonija, objavljeno je 1800, a njegov prvi set gudačkih kvarteta objavljen je 1801. godine.

Usledile su Treća i Peta simfonija 1804. i 1808, Koncert za violinu objavljuje 1806. godine.

Koncert za klavir (br. 5, op. 73, poznat kao Car), posvećen njegovom pokrovitelju nadvojvodi Rudolfu od Austrije, premijerno je izveden 1810, ali Betoven nije bio solista.

Bez javnih nastupa 

Od javnih nastupa Betoven odustaje 1814. jer je tada već bio gotovo potpuno gluv.

Njegova jedina opera, Fidelio, koja je prvi put izvedena 1805. godine, revidirana je u konačnu verziju 1814, Misu Solemnis je komponovao u periodu od 1819. do 1823, godine a Devetu simfoniju od 1822. do 1824. godine.

Četvrti stav Devete simfonije sadrži horsku postavu Šilerove Ode radosti. 

U poslednjim godinama stvaralaštva, radio je na kompozicijama za gudački kvartet.

Muzički, Betoven je premostio jaz između dve ere – klasične, koji su odlikovali red, jednostavnost i ravnoteža, i romantične, koja naglašava individualnu slobodu, emocije i dramu.

Betovenovu muziku je možda teško svirati, što je izazov za mnoge izvođače, ali predstavlja izazov izvođačima. Preminuo je 1827. u Beču, u 57. godini.