Peđa Ristić, najplodniji neimar koji je projektovao više od 90 pravoslavnih hramova

Predrag Ristić je bio i profesor na Akademiji SPC za umetnost i konzervaciju. Rodbina, prijatelji i poštovaoci ovih dana obeležili su godišnjicu njegove smrti, ali i pokrenuli inicijativu da jedna ulica u prestonici ponese njegovo ime. Fondacija „Sveti Arhangeli“, predala je 5. avgusta zvaničan zahtev Upravi grada Beograda da jedna ulica u Beogradu ponese ime ovog arhitekte i plodnog neimara.

Gost Jutarnjeg programa, istoričar umetnosti, profesor Dušan Milovanović napominje da se o Peđi dosta govorilo, a malo se zna, te je pred fondacijom veliki istraživački poduhvat u kome će učestvovati i njegov sin Sava. Priprema se i monografija, koja će biti, možda i višetomna, jer se pretpostavlja da je projektovao više od stotinu hramovi i oko 50 obnovio.

„Onda i privatne kuće, pa preko stotinu potkrovlja. Objavio više knjiga. Tu su i Peđina predavanja, dokumentarni filmovi, njegova profesura, njegovi đaci – to je sve fantastična baština koja ne može da stane ni u kakav format, u principu“, navodi Milovanović.

Prijatelji bi voleli da ulica koja će poneti ime Peđe Ristića bude na Senjaku, jer je on tu i rođen, u Senjačkoj 3a u porodičnoj kući koja je konfiskovana posle Drugog svetskog rata.

Novinar Velja Pavlović je uradio više emisija sa profesorom Ristićem i bio u prilici da obiđe više crkava koje je on projektovao. Smatra da se nismo dovoljno odužili Peđi Ristiću na način koji on zaslužuje. 

„Podsetio bih da je on dosta radio i na Lepenskom viru i pronašao kako su izgledale kuće, kako su živeli ljudi na tom terenu i pokušao da doktorira na toj temi na Univerzitetu u Beogradu. Tu se suprotstavio jednoj drugoj grupi koja je potpuno drugačije mislila i ondlazi u Grac, i tu na nemačkom brani svoju doktorsku disertaciju i dobija najvišu moguću ocenu. Oni ga ostavljaju da jedno vreme radi kao profesor u Gracu, pa je posle toga radio u Beču, pa je bio pozivan u Pariz i tako dalje“, podseća Pavlović.

Ovde su, nažalost, sva ta dostignuća dočekana sa velikim potcenjivanjem kao da se nikada nije ni desilo. Zanimljivo je, takođe, da je Peđa Ristić i diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu sa ocenom 10, i to sa projektom Saborne crkve i sopstvenom teorijom akustike, zasnovanoj na matematičkoj teoriji skupova, koju je kako je sam u jednom intervjuu rekao malo ko u to vreme razumeo.

Rad je bio naslovljen kao koncertna dvorana, međutim svima, a naročito tadašnjim vlastima, je bilo jasno da je projekt bio crkva, samo što je skinuo krst i ubacio fotelje, što je bilo poprilično smelo za to vreme.

„Bilo je smelo i za Peđu i njegovu porodicu jer mu je otac odmah posle rata bio u zatvoru. Peđa je više puta bio u zatvoru i bili su 'poznati‘ antikomunisti. Oduzeta im je imovina. Živeo je na drvetu u kući na Adi međici, pa se uselio u tavanski prostor kuće koju je njegov otac podigao. Pa je išao na sud. Proces je dugo trajao i na kraju je jedva uspeo da dobije taj svoj tavan“, dodaje Pavlović.

Slobodno se može reći da je Peđa Ristić čovek renesansnog duha. Preplivao je Savu kada je bio dete, bavio se atletikom, uprkos ratu, svakog dana je išao na kupanje, pa čak i zimi. Bavio se atletikom. Umetnošću. Naukom. 

„Peđa Isus“ je bio jedan od najznačajnijih predstavnika autentičnog srpskog tradicionalnog nacionalnog stila. Gradio je pravoslavne hramove i po svetu, pripadao je čuvenoj „Medijali“, obnovio je Vukovu kuću u Tršiću i Dom Jevrema Grujića u Beogradu.

Koristeći razne originalne patente, konstruisao je i izradio muzički instrument drndafon koji je zaista imao neslućene zvučne mogućnosti. Za njega se posebno zainteresovao kompozitor Zoran Hristić i sa drndafonom su činili čuda.