Reditelj kome je životni moto bio „Uvek ispočetka“ – 15 godina od odlaska Aleksandra Đorđevića

Kao reditelja moje nagrađene drame, Ljuba Radičević mi je dodelio Aleksandra Đorđevića, kome se tekst veoma dopao. Ljubitelj „malih priča“, nepogrešivo je osetio emociju susreta očeva sa svojom „razvedenom“ decom onda, kada je sve završeno, a mališan se nada da će ponovo sve biti po starom...

Sastali smo se u „kavezu“ Igranog programa i malo popričali... I danas crvenim, kada se setim tog „blama“ – ja sam, nadobudni blenta, pitala Acu, da li mu je ovo prva drama koju režira, bojeći se da sam dobila škart, kome ne daju ništa drugo da radi, do mladalačkih prvih pokušaja!...

Učitelja, koji je obeležio čitav „moj život u umetnosti“, što rekao Stanislavski, koji se upravo bio vratio iz Holivuda, sa prvom nagradom za Čep koji ne propušta vodu, od koga sam naučila gotovo sve što sam kasnije praktikovala i predavala svojim studentima dramaturgije, ništa se ne raspitujući, ja sam bagatelisala!

Svi koji su znali Acu, strogog i osvetoljubivog, pogađaju kako se to završilo – deset dugih godina sam bila u „epitimiji“, izopštenju, tekst se nije realizovao, Aca sa mnom nije komunicirao... Posle smo, ne pamtim kako, uspostavili „diplomatske odnose“, on je režirao, kako samo on zna, moju dramu, milion puta repriziranu, i ja sam ostala njegov stalni dramaturg na mnogim tv serijama, tv dramama, filmovima, pozorišnim predstavama...

Kao kruna svega, Aca je režirao moju monodramu Povratak kraljice Marije Karađorđević, koju tumači divna Ljiljana Stjepanović, evo već trideset godina, oko 500 puta! U dramskom programu RTS-a, gde sam bila urednica, snimili smo ovu predstavu kao tv film, u režiji mlade rediteljke RTS-a, Andree Ade Lazić...

Krajem aprila, navršilo se petnaest godina od smrti Aleksandra Đorđevića, koga sam ja uvek, priznajem, zvala prokazanim imenom – „šefe“. U našem zajedničkom radu, koji je trajao dvadesetak godina, u toku snimanja mamutskih tv serija, tv drama, blisko smo sarađivali na scenariju, pokušavajući da od njega stvorimo autentičan život.

„Ovde osećam kad je scenario dobar za snimanje“, govorio je „šef“, pokazujući ispod kolena. „Tu me preseče!“...

Zatim smo „harali“ srpskim scenama sa nekoliko ludo popularnih komedija britanskog glumca Reja Kunija, za koje je Aca u Jagodini nagrađen čitavim kokošarnikom „Zlatnih ćurana“. Moj zadatak je bio da „posrbim“ te britanske tekstove, da ih prebacim na domaći teren, na naša imena, naravi i toponime. Igraju se i danas, bez prekida. 2015. godine, na desetogodišnjicu smrti maestra, u Šabačkom pozorištu, odakle smo krenuli u oluju igranja Kunijevih komedija, postavili smo najnoviji tekst Reja i Majkla Kunija, Tom, Dik i Hari, koji je rediteljka Ada Lazić, koja je, sticajem okolnosti, mog „šefa“ poznavala od malena, posvetila Aleksandru Đorđeviću.

Ove godine, u RTS Izdavaštvu, zahvaljujući izuzetnom Draganu Inđiću, pojaviće se moja knjiga o Aleksandru Đorđeviću, pod naslovom koji joj je on sam zaveštao, Uvek ispočetka. To je simbolika Acinih večitih početaka, njegovih mnogobrojnih rizičnih promena, koje su nastupale uvek, kada bi osetio da je potpuno osvojio neki medij, ili posao, i poželeo da proba nešto novo.

U poslednjoj godini njegovog života, pozvao me je i pitao, da li bih htela da zabeležim neka njegova sećanja, da bi ostalo svedočenje, pre svega, Prvog veka Televizije Beograd. „Ako je Beket mogao da bude Džojsov sekretar“, rekla sam, „i ja ću sa radošću da budem tvoj!“...

U njegovom stanu, snimili smo, na magnetofonskim trakama, četrnaest sati njegovih sećanja, od najranijih dana, života sa majkom Jelenom i bratom Zoranom (kasnije kardiologom na VMA), proboja Sremskog fronta, u kome je ranjen, činovnikovanja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, studija režije u klasi Huga Klajn na Pozorišnoj akademiji, devet sezona u Narodnom pozorištu u Nišu, jedanaest tv serija u RTS, mnogo tv drama, filmova, pozorišnih predstava...

Kakav je to život bio! Pred mojim očima se otvorio čitav jedan bajkoviti svet, u kome je bilo mogućno raditi i napredovati, pritom živeti lepo, časno i sportski (Aca je bio vrstan teniser), posvetiti život glumcima, koje je negovao, zvao u svoje projekte, pazio da svako dobije hleba i igre...

Pišući ovu knjigu, ponovo u Acinim sećanjima, uz mnogobrojne tekstove prijatelja i saradnika, još jednom pokušavam, sada već i sama u „septembru moga doba“, kako je pevao njegov omiljeni Frenk Sinatra, da dokučim, šta je to Acu izdvajalo od ostalih, pa i od plejade vrsnih reditelja, koji su prošli kroz našu televiziju.

Jedino što mi zasad dolazi kao odgovor je priziv Patrijarha Pavla:„Budimo ljudi!“
Otići tako omiljen, kao što je bio Aleksandar Đorđević, mogu samo ljudi na Božjem putu.
Sve današnje mnogobrojne reprize Acinih režija neprekidno govore o toj duši.